Na današnji dan: Dogodila se poslednja bitka generala Kastera

Poslednja bitka generala Džordža Kastera dogodila se na današnji dan 1876. godine. Znate li koja je bitka u pitanju?

Nakon završetka Američkog građanskog rata, američki general Džordž Kaster je bio unapređen u čin general-pukovnika i postavljen na čelo 7. konjičkog puka, koji je delovao na Indijanskoj teritoriji. Učestvovao je u bitkama protiv plemena Šajena, a našao se i na vojnom sudu jer je napustio jedinicu zbog poseta bolesnoj ženi u utvrđenju Fort Hejs. Godinu dana je bio pod suspenzijom, a onda se pročuo poduhvatom protiv Indijanaca: kod Bašite je jednostavno dao da se masakrira sve živo. Jedinicu su mu raspustili i ponovo je okupili tek dve godine kasnije, kad je nastala „zlatna groznica“ u Dakoti. Bilo mu je zapoveđeno da prati grupu ljudi koji su iz utvrđenja Fort Ris kretali na sever: 1500 vojnika štitilo je 373 civila i 275 kola sa opremom. Među civilima je bilo dosta novinara, fotografa i rudara koji će uskoro naći zlato.

Veće teškoće u napokon relativno mirnim odnosima između belaca i Indijanaca nastale su 1875. godine, kada su Sijuksi odbili da prodaju područje zvano Blek Hils, iako im je bilo ponuđeno čak šest miliona dolara. Godinu dana kasnije, na čelu svoje 7. konjičke, Kaster se našao u području Montane i blizu mesta Rouzbad (Ružin Pupoljak) okrenuo na zapad, prema reci Litl Bighorn. Usput je potpuno neočekivano naišao na tabor Indijanaca Sijuksa i, slavohlepan, potcenivši njihovu snagu i broj, smesta krenuo u napad. Pomalo nepromišljeno i ne pokoravajući se zapovestima svog nadređenog generala Terija, svoju jedinicu je razdelio u tri dela: oficir Benten se našao tako na čelu 125 ljudi na južnoj strani, vojnik Reno sa 115 ljudi na drugoj strani reke, a sam Kaster je ostao na ovoj strani reke, zajedno sa 264 svoja vojnika. Nimalo se nije obazirao na izveštaje svojih indijanskih uhoda: bio je nasuprot najvećeg broja okupljenih Indijanaca u istoriji – čak šest združenih plemena, petnaestak hiljada Indijanaca, među kojima barem dve i po hiljade vrsnih ratnika.

Jedan preživeli

Indijanci su imali veliku premoć u broju ljudi i Kasterovi vojnici su jednostavno bili masakrirani, dok su Benten i Reno nekako pregrupisali svoje snage, ali nisu uspeli pomoći svom zapovedniku i njegovim ljudima. I sami Indijanci, a među njima poglavice Sedeći Bik, Hrabri Vuk (Honehe Ehatamahe) i Ludi Konj, kasnije će utvrditi da tako hrabre vojnike nikada nisu videli. Kaster i svi oko njega su poginuli, osim jednog izvidnika. Taj deo 7. konjičke je bio smaknut za manje od sat vremena. Kad je dva dana kasnije stiglo pojačanje generala Terija, njegovi vojnici su našli 197 mrtvih tela, uključujući i Kasterovo. Bilo je golo, ali ne i unakaženo, sa dve rane u predelu srca i jednom na čelu. Svaka od njih je bila smrtonosna. Indijanci nisu znali ko ga je i kada ubio, a niko to ne zna ni danas. Dugo vremena nakon bitke Indijanci nisu znali čak ni da je Kaster u njoj učestvovao.

U trenutku smrti je imao 37 godina, ali mnogi su bili skloni tvrdnji kako zapravo nikad nije u potpunosti odrastao. Vojnu školu je kao poslednji u svojoj klasi završio u Vest Pointu, početak Američkog građanskog rata dočekao je kao niži poručnik vojske unije, a njegov završetak sa činom general-majora.

Bitka kod Litl Bighorna je značila najteži poraz SAD u sukobima s Indijancima, ali je i zauvek zapečatila indijansku sudbinu: svi su mostovi za saradnju i pregovore bili porušeni, a vojni vrh je vapio za konačnim rešenjem indijanskog pitanja. Konjički pukovi su povećavali broj ljudi, a mnogi od njih su prerastali u Kasterove osvetnike. Petnaestak godina kasnije, američki Indijanci više neće pružati oružani otpor.