Na današnji dan, pre tačno 11 godina, ubijen je libijski vođa Muamer Gadafi.
Kao što se u to vreme sumnjalo, a kasnije potvrdilo zahvaljujući mejlovima tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton, NATO je reagovao da bi sprečio Gadafija da osnuje Afričku centralnu banku sa sopstvenom valutom.
Kratka poseta Klintonove Libiji u oktobru 2011. godine je u medijima okarakterisana kao pobeda.
– Došli smo, videli smo, umro je! – rekla je Klintonova uz široki osmeh što su uhvatile kamere televizije CBS.
Libija je bila jedna od prosperitetnijih zemalja Afrike zahvaljujući nafti, a posle Gadafijevog pada država je podeljena između rivalskih vlada i naoružanih grupa. Gadafi je vladao 42. godine, a za to vreme je zemlja napredovala društveno, politički i ekonomski.
Iako je bio kontroverzni vladar, predstavljao je važnu antiimperijalističku figuru koja se borila protiv politike SAD na Bliskom istoku.
Krvavi napad NATO
Kada su izbili protesti protiv vlasti, vladine snage su pucale na demonstrante. Gadafi se tada obavezao da će najuriti sve koji su mu se usprotivili. Posle intervencije NATO i osam meseci brutalnih sukoba, Gadafi se sa uskim krugom saradnika našao izolovan u obalskom gradu Sirtu, svom rodnom mestu.
Krio se po napuštenim kućama, izbegavajući granatiranja pobunjenika. Tog 20. oktobra 2011. godine, Mutasim Gadafi, liderov sin koji je predvodio odbranu Sirta, naložio je da se napusti distrikt 2 tog grada u konvoju u kome je bilo pedesetak teško naoružanih oklopnih vozila.
Konvoj, u kome su bili Gadafijevi ljudi od poverenja, ali i neki civili, pogodile su dronom snage NATO-a, a jedno vozilo je uništeno. Ostatak kolone je krenuo ka zapadu, ali su tada naišli na militante iz Misrate, a tek tada su ih zasule bombe aviona NATO.
Iako je nekoliko preživelih nastavilo da se bori sa militantima iz Misrate, Gadafi je sa nekoliko ljudi odjurio u obližnju vilu, odakle je potom pokušao da pobegne kroz polja i kanalizaciju ispod jednog prometnog puta.
Kada su ugledali pobunjenike, jedan Gadafijev telohranitelj je bacio ručnu granatu koja se, međutim, odbila o betonski zid i eksplodirala pred njima, ubivši tako ministra odbrane Abu Bakr Junisa.
Tada su ih uhvatili pobunjenici koji nisu štedeli Gadafija. Iživljavali su se nad njim, a jedan od njih ga je silovao bajonetom, a drugi su ga tukli i šutirali. Dok je stavljen u ambulantna kola i prebačen u Misratu, telo mu je već bilo izmučeno, pa ostaje nejasno da li je preminuo od nasilja, rana od šrapnela ili zato što je kasnije upucan.
Ubijen je i Gadafijev sin Mutasim, mada nije jasno da li je stradao u borbi ili u pritvoru.
Kada su se borbe završile, utvrđeno je da je ubijeno više od 100 članova konvoja. Iako je najviše bilo onih koji su stradali tokom bombardovanja i borbi, bilo je i tela sa jasnim ranama od metaka koji su ukazivali na egzekucije.
Pobunjenici su zarobili oko 150 ljudi, a oko 70 njih je prebačeno u Misratu. Sledećeg dana su desetine njih pronađene mrtve u hotelu “Mahari”.
Očekivano, nova vlast nije istraživala ove zločine.
Junis Abu Bakr Junis, jedan od sinova pomenutog ministra odbrane, opisao je šta se događalo 20. oktobra 2011.
Posle napada NATO, ljudi su tražili zaklon u dve obližnje zgrade. Videli smo da je Mutasim povređen, bio je na čelu konvoja kada je pogođen. Unutar vile smo pronašli Muamera koji je nosio šlem i pancir, imao je pištolj u džepu i nosio je automatsko oružje. Došao je šef obezbeđenja Mansur Dao i odveo mog oca i Muamera u drugu kuću, ostali smo samo nekoliko minuta. Mansur se vratio i rekao da su svi automobili uništeni, vila je tada granatirana, pa smo pobegli – rekao je za Hjuman rajts voč.
Mutasim je želeo da pokuša da načini put prohodnim sa grupom od 8 do 12 boraca i otišao je uz reči: “Pokušaću da vam nađem izlaz”.
Mansur Dao je predložio da trče ka drenažnim cevima koje se nalaze ispod puta, oko 100 metara dalje.
Gadafi je krenuo, u pratnji Mansura, Abu Bakr Junisa i njegova dva sina, i još ko 6-7 telohranitelja.
Kada su ispuzali iz cevi, pobunjenici su ih spazili skoro istog trenutka.
– Telohranitelji su bacali granate na put, ali se treća odbila o zid i pala među Gadafija i Junisa. Telohranitelj je pokušao da je podigne i baci natrag, ali je tako ostao bez dela ruke. Šrapnel je pogodio mog oca i on je pao na zemlju. Gadafi je takođe bio ranjen, video sam ga da krvari. Moj otac mi se nije odazivao, a Mansur je ležao na zemlji. Telohranitelj je bio mrtav – prisetio se Junis mlađi.
Mučni poslednji trenuci
Pobunjenici su uhvatili Gadafija koji je već bio ozbiljno povređen. Njegovo prisustvo u konvoju je ipak iznenadilo militante koji su, kao i većina ljudi u Sirtu, bili neobavešteni da je on uopšte u tom gradu.
Čim su ga se dokopali, počeli su da se iživljavaju nad njim. Glava mu je bila krvava, a bajonetom su ga proboli u anus. Okružili su ga i tukli, vičući “Alahu akbar” i “Misrata”.
Posle mučenja, militanti su Gadafija ukrcali u ambulantna kola i odvezli ga u Misratu u velikom konvoju. Pretpostavlja se da je već tada mogao biti mrtav. Put do Misrate je trajao oko dva sata, a slike njegovog izmrcvarenog tela su već počele da kruže internetom.
Poslednje reči
Ima različitih izveštaja o Gadafijevim poslednjim trenucima. Prema svedočenju određenih boraca, Gadafi je molio da ne pucaju.
– Ne pucajte! Ne pucajte! Šta sam ti ja učinio – navodno je upitao jednog muškarca.
U jednom snimku se čulo kako je rekao: “Bog ne dozvoljava ovo” i “Da li razlikujete dobro od pogrešnog?”.
Jedan viši zvaničnik je naveo da nije naređeno da se ubije Gadafi. Prema jednoj verziji, uhvaćen je živ, prebijen i ubijen. Druga verzija kaže da je automobil bio usred pucnjave između Gadafijevih snaga i pobunjenika i da je jedan metak pogodio libijskog vođu u glavu.
U Misrati je njegov leš bio izložen javnosti.
Tela Muamera Gadafija, Mutasima Gadafija i Abu Bakr Junisa su sahranjena u tajnosti, na neobeleženoj lokaciji.
