U Pećkoj patrijaršiji je, 6. januara 1322. godine, za kralja krunisan Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić.
Stefan Dečanski bio je jedini Nemanjić koji nije krunisan u manastiru Žiča, jer on bio teško oštećen u vreme bugarsko-tatarskog upada koji se odigrao krajem 13. veka. Krunisanje se odigralo na Bogojavljenje, a obeležava se na današnji dan zbog računanja vremena po novom kalendaru.
Kralj je rođen u drugoj polovini 13. veka, a preminuo je u Zvečanu 11. novembra 1331. godine, i to pod nerazjašnjenim okolnostima. Bio je sin kralja Milutina i kraljice Ane i otac Dušana Silnog. Za vreme svoje vladavine nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu. Pobedio je vojsku bosanskih feudalaca i Bugare kod Velbužda 1330. godine i osigurao prevlast nad Makedonijom.
Na presto je došao nakon mnogo peripetija – budući da je Milutinov brak sa majkom Stefana Dečanskog proglašen nevažećim, on nije imao pravo na krunu, te je digao bunu protiv svog oca. Milutin ga je okovao i tražio da se Stefanu oduzme vid. Prema nekim izvorima, mladi kraljević potplatio je kraljeve ljude kako bi ga poštedeli, te mu je vid očuvan. Međutim, Stefan je godinama kasnije nosio povez. Kada je kralj Milutin umro, Stefan Dečanski skinuo je povez i objasnio da mu je Sveti Nikola povratio vid. Za presto sukobio sa bratom Konstantinom, kog je i pobedio. Kasnije je s njega svrgnut od strane svog sina Dušana.
Njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, koji je podigao iz zahvalnosti svom svecu za to što mu je povratio vid. Crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja
