U boju koji je počeo na današnji dan, 13. avgusta 1806. godine, na uzvišici Mišar kod Šapca, malobrojniji srpski ustanici su potukli tursku vojsku.
Nastojeći da uguši ustanak, Porta je uputila vojsku iz Bosne koju je predvodio Sulejman-paša Skopljak. Ustanički vođa Đorđe Petrović – Karađorđe je Turke dočekao na Mišaru, gde je izgradio šanac, a konjica je ostala u šumi da udari u bok i pozadinu neprijatelja. Prvi turski napad je odbijen, a zatim su stupili u dejstvo konjica i ušančeni ustanici. Turci su se uz velike gubitke panično povukli, pri čemu su se mnogi podavili u Savi, pokušavajući da se prebace u Srem.
Dana 13. avgusta Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Raspored snaga u Šancu bio je, da je strelaca na banketu bilo ukupno 2.000 u dva reda, dok je 4500 Ustanika bilo u rezervi i menjalo strelce na banketu, kada ih Turci rane. Ostalih 500 je radilo na previjanju ranjenika i donošenju vode i municije.
Prešavši rečicu Dumaču, turska konjica se razvila u borbeni poredak i lagano je pošla prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali rečice otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom.
Kad je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru.
Dok se oslabljena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je ubrzala, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad.
Turci su u tom trenutku zastali oklevajući, a begovi su kamdžijama terali malodušne, ali bez uspeha. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca i poskakali su na grudobrane.
U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha. Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu.
Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u napad.
Bitka je završena u predvečerje velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu i da je na Mišaru ostalo 1.172 mrtva Turčina. U jednom drugom izveštaju ova brojka se popela na 3.000. Na turskoj strani su poginuli Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca.
Na turskoj strani među artiljercima bilo je i francuskih, Napoleonovih vojnika.
