Marija Antoaneta, poslednja francuska kraljica, rođena je 2. novembra 1755. godine u Beču, u Austriji.
Bila je petnaesto dete Marije Terezije, austrijske carice i Franca I. Detinjstvo male nadvojvotkinje bilo je bezbrižno. Stekla je obrazovanje prigodno za jednu osamnaestogodišnju devojku iz aristokratske porodice, koje je bilo zasnovano najviše na religijskim i moralnim principima. Njena braća su, međutim, izučavala predmete akademske prirode.
Sa prestankom sedmogodišnjeg rata 1763. godine, carici Mariji Tereziji postalo je prioritet očuvati krhki savez između Austrije i Francuske. U to doba, u evropskim porodicama bilo je uobičajeno očuvavati saveze između država sklapanjem brakova. Nekoliko meseci kasnije, austrijska nadvojvotkinja Marija Antoaneta i francuski prestolonalednik Luj August bili su vereni.
Brak sa francuskim prestolonaslednikom
1768. godine Luj XV je poslao u Austriju instruktora kako bi podučavao buduću suprugu svog unuka, Mariju Antoanetu, francuskim običajima i ponašanjem na dvoru. Instruktor je zaključio da je Marija Antoaneta „inteligentnija nego što se pretpostavljalo“ ali je dodao da „pošto je prilično lenja i vrlo neozbiljna, teško ju je podučavati“. Marija Antoaneta bila četrnaestogodišnja devojčica nežne lepote, sa sivkasto-plavim očima i pepeljasto plavom kosom. Maja 1770. godine, ova devojčica poslata je u Francusku kako bi se udala, a pratilo ju je 57 kočija, 117 pešaka i 376 konjanika.
Marija Antoaneta i Luj August venčali su se 16. maja 1770. godine. Mlada žena nije se prilagodila bračnom životu za koji očigledno nije bila spremna, a njena česta pisma majci otkrivala su snažnu nostalgiju. „Madam, draga moja majko“, pisalo je u jednom od pisama, „nisam primila niti jedno tvoje drago pismo bez suza u očima“. Nisu joj bili po volji ni neki od običaja koje je trebalo da poštuje kao član francuske kraljevske porodice. „Nanosim ruž i perem ruke pred celim svetom“ žalila se ona, misleći na običaj koji je podrazumevao da nanosi šminku pred desetinama dvorjana.
Marija Antoaneta kraljica Francuske
1774. godine kralj Luj XV je preminuo. Luj August postavljen je na presto kao Luj XVI, a devetnaestogodišnja Marija Antoaneta postala je kraljica Francuske. Njihovi karakteri nisu mogli biti različitiji. On je bio povučen, stidljiv, neodlučan i voleo je da čita ili izrađuje ključeve, dok je Marija Antoaneta bila živahna, društvena i odvažna, kao kakav razdragani leptir koji je voleo da se kocka, pravi zabave i nosi ekstravagantnu odeću.
Kada bi kralj uveče legao da spava, Marija Antoaneta bi tek započinjala svoje žurke i lumpovanja. Kada se budila sutradan, kralj je već uveliko obavljao svoje dužnosti, tako da skoro i nisu provodili vreme zajedno. Kada je carica Marija Terezija saznala da njena kćer i Luj XVI nisu još uvek konzumirali brak, poslala je svog sina Jozefa II, starijeg brata Marije Antoanete, u Francusku kako bi mladom paru dao bračne savete. Šta god da su njegovi saveti bili, očigledno su delovali. Godinu dana kasnije, Marija Antoaneta rodila je kćerku, Mariju Terezu Šarlotu.
Počevši od 1780. godine, Marija Antoaneta provodila je sve više vremena, skoro uvek bez kralja, u svom privatnom dvorcu Sen Klu, koji se nalazio u blizini Versajskog dvorca. Otprilike u ovo vreme kružile su glasine o njenoj vezi sa švedskim diplomatom, grofom Fersenom. Tokom 1780-ih, francuska Vlada zapala je u dugove, a zbog siromašne berbe cena žitarica širom zemlje naglo se povećala. Luksuzan i ekstravagantan život koji je kraljica vodila ubrzo je postao predmet ogorčenosti naroda. Kružili su brojni pamfleti koji su optuživali kraljicu za rasipništvo i preljubu, i nazivali je „Madam Deficit“.
1785. godine, ozloglašena „Afera ogrlica” trajno je narušila kraljičin ugled. Jedna osiromašena grofica, predstavivši se kao Marija Antoaneta, dokopala se višemilionske dijamantske ogrlice koju je nameravala da proda u delovima u Londonu. Ogrlicu je uzela neplativši, rekavši prodavcu gde da pošalje račun. Iznenađena Marija Antoaneta porekla je kupovinu ogrlice. Iako zaista nije imala nikakve veze sa tim, u očima ljudi bila je krivac. Verovali su da je kraljica nameravala da izvede tu prevaru.
14. jula, 1789. godine, 900 francuskih radnika i seljaka upalo je u zatvor „Bastilja” kako bi uzeli oružje i municiju i time obeležili početak Francuske revolucije. Iste godine, 6. oktobra, otprilike 10 000 ljudi sakupilo se ispred kapija Versaja i zahtevalo da se kralj i kraljica dovedu u Pariz. U dvorcu Tiljerijeu, u kom su ih smestili, neodlučni kralj bio je skoro paralizovan od straha. Marija Antoaneta je odmah zauzela njegovo mesto i sastajala se sa savetnicima i ambasadorima. Slala je i hitna pisma evropskim vladarima, moleći ih da pomognu u spašavanju francuske monarhije.
Plan za bekstvo Marija Antoaneta skovala je sa svojim ljubavnikom grofom Fersenom. Kraljevska porodica pokušala je da pobegne juna 1791. godine, ali je uhvaćena i vraćena u Pariz. Septembra te godine, kralj Luj XVI složio se sa nacrtom ustava koji je donela ustavotvorna skupština, kako bi zadržao bar simboličnu moć.
Međutim, u leto 1792. godine, uoči rata Francuske sa Austrijom i Pruskom, moćni vođa Jakobinaca, Robespjer naredio je da se smeni kralj. Septembra 1792. godine, nakon čitavog meseca krvoprolića, Nacionalni konvent ukinuo je monarhiju, proglasio Francusku republikom i uhapsio kralja i kraljicu.
Smrt i zaveštanje
Januara 1793. godine, novo državno uređenje zahtevalo je da se sudi kralju Luju XVI. Kralj je optužen zbog izdaje i osuđen na smrt 21. januara 1793. godine, a zatim odvučen na giljotinu i pogubljen. Oktobra te godine sudilo se i Mariji Antoaneti za izdaju i krađu, kao i zbog lažne i uznemirujuće glasine o tome da je seksualno zlostavljala svog sina.
Nakon dvodnevnog suđenja, porota je proglasila Mariju Antoanetu krivom po svim tačkama optužbe i osudila je na giljotinu 16. oktobra 1793. godine, kao i njenog muža nekoliko meseci ranije. Noć pred pogubljenje napisala je svoje poslednje pismo, poslato zaovi Elizabeti. „Smirena sam”, pisala je kraljica, „kao svi ljudi kojima je savest mirna”. A onda, nekoliko trenutaka pred pogubljenje, kada joj je sveštenik rekao da bude hrabra, Marija Antoaneta je odgovorila: „Hrabrost? Trenutak u kom će sve moje boljke nestati nije trenutak u kom će me hrabrost napustiti.”
Marija Antoaneta, poslednja kraljica Francuske, bila je i ocrnjivana kao otelotvorenje monarhističkog zla, i uzdizana u nebesa zbog svoje lepote i ukusa. Ona Marija Antoaneta koju su doživljavali kao zlo, najbolje je portretisana kroz skoro sigurno lažnu priču, koja govori o tome da je, kada je čula da ljudi nemaju hleba da jedu, rekla: „Neka jedu kolače.” Ona Marija Antoaneta koju su doživljavali kao heroinu, odražava se u njenim ljubavnim aferama i u skoro opsesivnom interesovanju za garderobu i nakit. Obe predstve karaktera Marije Antoanete pokazuju sklonost tome, snažnu danas koliko i tada, da se njen život prikaže kao simbol propasti evropskih monarhija pred licem revolucije.
