Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao nastavnik, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu. Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.
U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.
Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.
Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.
1985. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.
U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.
Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.
Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.
Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.
Desankina poezija
Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.
Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.
U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.
Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.
Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:
„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“
