Nadežda Petrović je bila srpska slikarka krajem 19. i početkom 20. veka. Jedna je od najpoznatijih srpskih impresionista i najvažnija srpska slikarka tog perioda.
Život i rad Nadežde Petrović
Rođena je u Čačku 11. ili 12. oktobra 1873. godine od oca Dimitrija-Mite Petrovića i majke Mileve, sestričine Svetozara Miletića. Njen mlađi brat je književnik Rastko Petrović.
Rođena u porodici intelektualaca, Nadežda nije imala problema da ostvari svoju želju da bude slikarka. Otac joj je bio učitelj crtanja, ljubitelj umetnosti, poznavalac istorije i načelnik poreske uprave. Godine 1884. Nadežda se seli sa svojom porodicom u Beograd gde završava Višu žensku školu 1891. godine i polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja u srednjim školama. Nastavila je svoje školovanje u Prvoj srpskoj crtačkoj školi Kirila Kutlika, u kojoj je predavao i njen ujak Svetozar Zorić, i kod porodičnog prijatelja Đorđa Krstića.
Godine 1898. nastavlja da uči slikarstvo u Minhenu, u privatnoj školi Antona Ažbea, a kasnije kod Juliusa Ekstera. Kod Ažbea se suočava sa drugačijim pristupom tehnikama slikanja, u kojima je on prenosio shvatanja da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rešavaju bojom. Uz to je negovan širok slobodan potez. U školi kod Ažbea Nadežda je doživela i prvo slikanje u prirodi. U isto vreme, u tom ateljeu borave i Vasilij Kandinski i Aleksej Javljenski, a veliki uticaj na Nadeždu ima i druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima.
Nadežda je u Minhenu nameravala da ostane godinu dana, a zadržala se četiri pune godine, za to vreme naučila i nemački, ruski i francuski jezik. Dok je živela u Minhenu redovno je slala pisma svojim roditeljima i tražila da joj šalju novine i najnovije knjige o događajima u Srbiji. Odlučna u svom stavu da se posveti slikarstvu, Nadežda ne stvara svoju porodicu. Ako se i površno pređe preko njene biografije stiče se utisak da i nije bilo vremena za porodični život, da bi je svaka sentimentalnost odvukla od onoga što ona kao ličnost jeste: žena od ideje i za ideju, žena čije slike nude poruku u kojoj se osećajnost gubi u „borbenom činu“. Godine 1898. prekinula je veridbu sa jednim državnim činovnikom nakon što je njegova majka tražila neprihvatljivo veliki miraz.
Najpoznatija dela Nadežde Petrović
Prvu, nažalost i jedinu samostalnu izložbu, Nadežda Petrović organizuje u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900. godine. Iako joj je donekle priznala talenat, tadašnja kritika je bila nemilosrdna u pogledu njenih „novotarija”, ali i u pogledu uzora na impresionističke slike, koje je jedan kritičar čak nazvao „bolesnim i trulim mozgovima”. Na toj izložbi izložila je 19 slika koje pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. Taj period traje do 1903. godine. Poznate slike iz tog perioda su: „Breze”, „Bavarac sa šeširom”, „Iz Iberžea”, „Vršidba”, „Sedeći ženski akt”, „Kupačice”…
Zajedno sa Branislavom Nušićem osnovala je „Kolo srpskih sestara”, i kao sekretar Društva kreće u vojnu misiju srpske vlade u posetu zgarištima na jugu, sve do Kičeva. U vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, Nadežda se angažuje u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, koju je otvorio Kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske, sa 458 radova. Na toj izložbi, gde su najveću pažnju privukle velike istorijske kompozicije Paje Jovanovića, žiri je odbio Nadeždine seoske pejzaže a prihvatio samo jednu sliku – Žetvu, za koju je kritika rekla da se bez nje i moglo i da nije od neke vrednosti.
Drugi period tzv. srpski period traje od 1903. do 1910. godine i do tada je izložila svoje nove slike, seoske pejzaže, beogradske prizore i portrete na više kolektivnih izložbi, ali kritika ostaje nemilosrdno negativna. Ivan Cankar izjavljuje da joj Bog nije podario ukus. Najpoznatije slike iz tog perioda su: „Sićevačku klisuru“, „Seljanke iz Šumadije“, „Ciganka sa crvenim šalom“, ,,Čobanin svira u frulu“, „Guslar“, „Na izvoru“, „Kosač“, „Pletilja“, „Staro beogradsko groblje“, „Devojče iz Sićeva“, „Prizrenka“, „Pejzaž sa crvenim nebom“, „Put“, „Pogreb u Sićevu“, „Portret Kosare Cvetković“, „Autoportret“, „Portret sestre Anđe“, „Nadeždina majka“, „Cigansko selo“, „Tašmajdan“, „Skadarlija“, „Dereglije na Savi“, “Jevrejska mala“, „Ljubičasta jesen“, „Žena sa suncobranom“, „Ada Ciganlija“, „Karaula na Savi“, „More“ …
Pored svih negativnih kritika, Nadežda ostaje nepokolebljiva i nastavlja da se bori za svoje ideje i ideale. Burna 1908. godina donosi velike demonstracije u Beogradu, koje predvodi Branislav Nušić. Nadežda prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se ubrzo pojavila na balkonu Narodnog pozorišta pozdravljena je ovacijama mase. Tih dana dobija nadimak „Jugoslovenska Nada”. Poziva na borbu protiv tiranije austrijskog cara, na borbu za slobodu. Osnovala je Ligu za nacionalna prava potlačenih žena, Odbor Srpkinja.
U period od 1910. do 1912. godine sa prekidima boravi u Parizu, u ateljeu Ivana Meštrovića. Ovaj period se naziva pariskim. Vredno radi i obilazi izložbe. Tada se prvi put upoznala sa važnim delima impresionista. Nadežda upoznaje i Rodena, a slavni vajar u njenom ateljeu odabira radove koje će predstaviti na Jesenjem salonu. Pod utiskom svega viđenog i njeno slikarstvo se menja, a njena dela pokazuju punu slikarsku zrelost. Tada nastaju čuvene slike poput „Fasade crkve Notr Dam“, „Notr Dam“, „Most na Seni“, „Jesen u Bulonjskoj šumi“, „Plaža u Bretanji“, ali i slike poput „Kosidba“, „Kraljević Marko“, „Konjanik“, Kosovka devojka“, „Čobanin“, mnogobrojni portreti među kojima je i portret Ksenije Atanasijević.
Poslednje godine života
Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima. Dodeljena joj je medalja za hrabrost za njen trud tokom rata. Nije htela da ostane u sanitetu već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu. U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana, a umrla 3. aprila 1915. godine.
Ratni period traje od 1912 – 1915. godine. Tada nastaju slike: „Prizren“, „Dve seljanke“, „Devojka u narodnoj nošnji“, „Gračanica“, „Kosovski božuri“, „Skoplje“, „Vezirov most“… i poslednja slika „Valjevska bolnica“.
Nadežda je pisala likovne kritike, bavila se fotografijom, imala je i letnju slikarsku školu. Sama se izjašnjavala kao impresionista, ali mnogi vide u njenim slikama poteze „ekspresije“. Jasno je da je Nadežda postepeno usvajala moderno slikarstvo, te je nekad pod uticajem svojih minhenskih profesora, nekad simbolista, a nekad impresionista.
Za kratak život od nepune 42 godine, Nadežda Petrović je uspela da stvori bogat slikarski opus i u isto vreme aktivno učestvuje u realizaciji ideje jugoslovenstva. Na oba plana, koja su u njenom životu podjednako važna i međusobno se prepliću, učinila je toliko da je druga polovina 20. veka, kao veliko otkriće koje za života nije imala, podigne na pijedestal jedne od najvažnijih i najvoljenijih slikara na Balkanu. Željna znanja i političkog angažmana, Nadežda je sa svojim stavom da su dan i noć kratki ako se želi mnogo naučiti, uspela da od sebe stvori heroja i vrhunskog slikarskog majstora koji u patrijahalnu Srbiju donosi modernu umetnost u domenu slikarstva.
