Najprepoznatljiviji predstavnik baroka, Rembrant Harmenson van Rajn, ostao je zapamćen po svojoj neponovljivoj igri svetlosti i senke, čija dela zbog svoje inovativnosti, ekspresivnosti i originalnosti i dan danas ostaju neprevaziđena.
Detinjstvo i mladost
Rembrant Harmenson van Rajn rodio se u Lajdenu u Holandiji 15. jula 1606. godine. Za razliku od mnogih slikara tog vremena, nije bio te sreće da se rodi u umetničkoj porodici. Njegov otac, Harmen Geritson van Rajn bio je mlinar, dok je majka Neltgen po zanimanju bila pekarka.
Kao i većina dece tog doba u Holandiji, pohađao je latinsku školu u Lajdenu. Nije poznato da li je školu završio ili ne. Neki biografi tvrde da je školu napustio kako bi postao slikar.
Između 1620. i 1625. godine Rembrantov učitelj slikanja bio je Jakob Isaks van Svanenburg koji ga je naučio osnovama slikarstva. Van Svanenburgova specijalnost bilo je slikanje pakla i podzemnog sveta, a njegova posebna nadarenost kada je igra svetlosti bila u pitanju, ostavila je neizmeran trag na Rembrantov kasniji rad.
Piter Lestmen, Rembrantov drugi učitelj kod koga je on stanovao šest meseci u Amsterdamu, uticao je na njegov dalji razvoj. Kako je Lestmen bio već uvaženi istorijski slikar, svoje veštine preneo je i na Rembranta. U sedamnaestom veku istorijsko slikanje je bilo veoma cenjeno zato što je podrazumevalo poznavanje različitih sfera, od arhitekture do ljudske figure.
Povratak u Lajden
Godine 1626. Rembrant se vraća u Lajden gde postavlja temelje svog kasnijeg rada. Dela iz ovog perioda odišu Lestmenovim uticajem, s obzirom da je Rembrant uspeo da dekonstruiše kompozicije svog učitelja i da ih ponovo sastavi u nešto svoje, što se kasnije pretvorilo u tehniku kojom su se služili Rembrantovi učenici.
Slike koje je naslikao u tom periodu bile su male ali bogate detaljima, a preovladavali su religijski motivi. Te iste godine je izradio i neke od prvih gravura koje su se izdvajale od gravura njegovih savremenika po neverovatnom kvalitetu.
Rembrantov stil slikanja je ubrzo postao prepoznatljiv po specifičnom oslikavanju svetlosti. Velike površine slika su oskudevale u senci, da bi kasnije svetlost rapidno nestajala a počela da preovladava tama. „Judino pokajanje“ je pravi primer njegove igre sa svetlošću. Naglašavanje jačine svetlosti u odnosu na razdaljinu od samog izvora svetlosti je upravo to što je dovelo do toga da velike površine na slici ostanu u senci. Kako bi sve ovo postigao, Rembrant je morao da zanemari detalje, pa je samim tim uspevao u svojoj nameri da postigne jedinstvo svetlosti i senke.
„Sveti Petar i Sveti Pavle“ je još jedan od tipičnih primera upotrebe svetlosti.
Gravure
Tokom 1628. godine Rembrant je počeo sa izradom svojih prvih gravura. Odluka da se opredeli za gravure predstavljala je novi pravac u njegovoj karijeri, a upravo je to ono što je uticalo na razvoj njegove inostrane popularnosti.
Analizom njegovih ranih gravura poznavaoci umetnosti došli su do zaključka da je bio poprilično samouk u ovoj oblasti. Za razliku od njegovih savremenika koji su veoma vešto i stilski izrađivali gravure, Rembrant se služio slobodnijom tehnikom koja na prvi pogled odiše nekontrolisanošću, čak i nervozom. Međutim, vremenom je razvio novu tehniku, pa su njegove gravure delom ličile na skice.
Rembrant u Amsterdamu
Godine 1631. Rembrant je počeo da radi za Hendrika van Ujlenburga koji je posedovao veliku slikarsku radionicu. U Amsterdamu je naslikao dramatične slike sa biblijskim i mitološki motivima kao što su „Oslepljivanje Samsona“ i „Danaja“.
U Amsterdamu je i naslikao mnoštvo naručenih portreta. Kako je Rembrant stvarao mnogo energičnija dela od nekih veoma uvaženih slikara u Amsterdamu u to doba, dobijao je mnogo porudžbina iako oni nisu baš uvek bili naslikani po želji kupaca. Kada bi se Rembrantov portret uporedio sa portetom iste ličnosti koju je naslikao neki drugi slikar, stiče se utisak da Rembrantov portret nije verodostojno naslikan.
Stilska analiza njegovih portreta ukazuje da je Rembrant povremeno imao pomoć drugih slikara, što je zapravo i bio običaj u mnogim slikarskim radionicama.
Godine 1634. Rembrant se ženi Saskijom van Ujlenburg, koja je bila Hendrikova rođaka.
Krajem 1635. godine Rembrant napušta Ujlenburgovu radionicu i počinje da radi samostalno. Upravo u tom periodu postaje izuzetno slavan.
Rembrant postaje preokupiran Leonardom da Vinčijem i njegovom „Tajnom večerom“. Postaje zaintrigiran simetrijom i asimetrijom figura sa slike. „Samsonovo venčanje“ se smatra Rembrantovim pokušajem da nadmaši Leondarda u pogledu živosti slike.
U ovom periodu Rembrant je bio gotovo opsednut grupnim portretima. Tako je nastala i „Noćna straža“. Nedostatak svetlosti na ovom portretu, po mišljenju nekih biografa, upravo je to što je prouzrokovalo Rembrantov pad popularnosti koji je usledio.
Mit o Rembrantovom neuspehu
U deceniji koja je usledila nakon 1642. godine, Rembrantov način slikanja se znatno menja. Počeo je da slika sve ređe, a slike koje je naslikao varirale su kada je u pitanju tema, veličina i stil. Više nije stvarao portrete, što je značilo ili da mu niko to više nije tražio, ili da je sam odbijao da ih izrađuje.
Upravo ovaj period njegovog života ostao je velika enigma i danas. Sam nastanak tog „Mita o Rembrantu“ doveo je do toga da Rembrant postane prilično neshvaćen i ignorisan, iz čega su proizašle mnoge finansijske poteškoće, da bi Rembrant na kraju preminuo u siromaštvu.
Međutim, istovremeno je prema ovom mitu njegova umetnost dobila novu dubinu.
Smrt njegove supruge Saskije i neuspeh „Noćne straže” su događaji koji su doveli do ove promene u Rembrantovom slikanju.
Promene stilova na njegovim slikama iz ovog perioda po mišljenju nekih kritičara govore kako je Rembrant zapravo tražio novi stil. „Sveta porodica“ je jedan od najupečatljivijih primera njegovih pokušaja da svetlost upotrebi drugačije na slikama. Ovde je naslikao tri izvora svetlosti i oslikao odbijanje svetlosti o površine. Takođe je upotrebio jake boje koje je do tada žrtvovao zarad svetlosti.
Ovi pokušaji da razvije novi način slikanja predstavljaju početak perioda koji se često nazivaju „Rembrantov pozni rad“.
Glavna karakteristika njegovih kasnijih slika je to što su potezi četkicom vidljivi na samim slikama. Potezi su takođe mnogo slobodniji, međutim figure na slikama više nisu odisale prepoznatljivom energijom i pokretom.
Svetlost ima drugačiju ulogu za razliku od ranijih radova. Dok u ranijim radovima svetlosni efekti preovladavaju, kod kasnijih radova svetlost obavija figure i podseća na misterioznu auru.
Bankrot i porodični problemi
Mnoštvo dokumenata i zapisa svedoče o Rembrantovim pravnim nedaćama nakon smrti njegove supruge. Naime, nakon njene smrti, Rembrant je unajmio ženu koja bi vodila računa o njegovom sinu Titusu. On se međutim zaljubio u nju i zaprosio je, ali su ga problemi sa nasledstvom njegovog sina sprečavali da je i oženi, tako da su živeli u vanbračnoj zajednici sve do njene smrti 1663. godine.
Uprkos neverovatnoj popularnosti, u prvoj polovini 1650. godine, Rembrant se suočavao sa neprestanim finansijskim poteškoćama koje su bile posledica njegove neorganizovanosti kada je novac u pitanju. Kako je Rembrant bio veliki kolekcionar i sakupljao je sve od školjki i korala pa do slika poznatih slikara, čitave dve prostorije u njegovoj kući bile su ispunjene raznim predmetima. Neki smatraju da je to skupljanje bila zapravo zavisnost.
S obzirom da je u jednom trenutku bio u neverovatnim dugovima zbog otplate kuće koju je kupio, smatra se da je do bankrota upravo dovela njegova nekontrolisana potreba za sakupljanjem predmeta. Procene su pokazale da je potrošio toliko veliku količinu novca na predmete, da je umesto toga mogao čak da otplati kuću i spreči sebe bankrota.
Poslednji dani
Nakon što je mu je kuća zajedno sa čitavom kolekcijom bila prodata na aukciji, preselio se sa sinom u siromašnu četvrt. Iako je često slikao auto-portrete, u poslednjim godinama života to je činio sve ređe. Kontinuirani problemi sa novcem naterali su ga da proda čak i grob preminule supruge.
Godine 1668. njegov sin Titus se ženi, da bi preminuo sedam meseci kasnije. Godinu dana nakon toga, 1669. godine preminuo je i sam Rembrant. Slika „Simeon sa Hristom u hramu“ ostala je nedovršena na štafelaju.
