Na današnji dan 1957. godine preminuo je Ivan Đaja, srpski biolog i fiziolog, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Fiziološkog zavoda i prve Katedre za fiziologiju.
Akademik Ivan Đaja je jedan od najvećih srpskih fiziologa i biologa, čija je neprocenjiva zasluga u utemeljivanju naučne fiziologije u Srbiji, zasnovane na eksperimentalnom radu. Ovaj izuzetno darovit naučnik, filozof i književnik, još početkom 20. veka je postavio temelje eksperimentalne fiziologije i fiziološke hemije (kasnije biohemije) ne samo u Srbiji, već i u jugoistočnoj Evropi. Godine 1910. Ivan Đaja je na ondašnjem Filozofskom fakultetu osnovao prvu Katedru za fiziologiju u okviru Fiziološkog zavoda. To je bila prva katedra za fiziologiju, ne samo u Srbiji, već i prva te vrste među Južnim Slovenima. Akademik Ivan Đaja, svojim radom u nastavi, a naročito rezultatima koje je postigao u oblasti termoregulacije i bioenergetike, doprineo je ugledu Srbije u svetu tako da se Fiziološki zavod počeo pominjati kao „Beogradska fiziološka škola“. Bilo je to zlatno razdoblje za fiziologiju kao nauku u Srbiji.
Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka, na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, u odeljenje za medicinu i hirurgiju. Naime, ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Njegova deviza je bila: „Nulla dies sine experimentum“ (srp. Ниједан дан без експеримента). Već 1912. godine objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u monografskom radu pod naslovom „Fermenti i fiziologija“. Napisao je udžbenik „Osnovi fiziologije“ (1923), prvi te vrste u Srbiji, koji je posvetio „prvom naraštaju ujedinjene Jugoslovenske Univerzitetske omladine“. U predgovoru ovog udžbenika Ivan Đaja, u duhu klasičnih filozofa, ističe da je „gradivo rasporedio i razvio na osnovu jedne opšte biološke ideje vodilje: da je promet materije i energije osnovna pojava života, kojoj su podređene sve fiziološke funkcije“.
Manje je poznato uporno nastojanje Ivana Đaje za odgonetanjem kompleksnog funkcijskog spleta u prirodi uopšte. Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, akademik Đaja je nastojao da prezentuje i adekvatna filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, kriterijumima, principima i putevima razvoja. Već početkom 1930-ih godina, Đaja je izneo svoje filozofske poglede o nauci i vrednosti znanja u knjizi „Tragom života i nauke“. Pored već spomenute knjige on je objavio i više publikacija: „Od života do civilizacija“ (Beograd, 1933), „Niz vodu“ (Beograd, 1938), „Dubrovački razgovori“, dok je u rukopisu ostalo njegovo delo „Otkriće sveta“. Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlja monografija „L’Homme et la vie inventive“ (srp. Човек и инвентивни живот) koju je napisao u svojim zrelim godinama, a koja je objavljena u Francuskoj, 1955. godine. U ovoj studiji iznosi teze o poreklu biološki inventivne moći, o svrhovitosti određenih pojava u živom svetu, kao i pojmu korisnosti u biologiji. Međutim, ovo njegovo delo je, osim filozofske sinteze, istovremeno i jedinstvena opšta fiziologija prirode. Čak se može istaći da je ono svojevrsna enciklopedija funkcionalne anatomije ekosistema ili „filozofska ekofiziologija“.
Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije. Profesor Univerziteta u Beogradu postao je 1921. godine. Bio je potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata bio je upravnik Fiziološkog zavoda. Bio je počasni doktor Univerziteta u Parizu. Bio je dopisni član Francuske akademije nauka u Parizu, na mesto upražnjeno smrću Aleksandra Fleminga. Bio je prvi dopisnik „Politike“ iz inostranstva. U slobodno vreme je svirao flautu, iako mu je u poslednjim godinama sluh oslabio. Imao je ćerku Ivanku (1933).
