Bivši francuski car Napoleon Prvi Bonaparta, jedan od najvećih vojskovođa u istoriji, čiji su osvajački pohodi izmenili Evropu i okončali feudalizam, umro je 5. maja 1821. godine.
Prvi put se istakao 1793. u borbi protiv Engleza kod Tulona. U Italiji je 1796. i 1797. potukao vojsku Austrije, a 1797. ukinuo Mletačku republiku. Posle pohoda na Egipat, po povratku u Francusku je – koristeći nezadovoljstvo vladavinom Direktorijuma – u novembru 1799. državnim udarom zaveo režim konzulstva, uzevši neograničenu vlast kao “prvi konzul”, a od 1802. kao “doživotni konzul”.
Reformisao je administraciju, prosvetu, finansije i sudstvo, dao Francuskoj nov krivični i građanski zakon (Napoleonov kodeks), zaključio konkordat s papom Pijem Sedmim i privremeno suzbio aspiracije Velike Britanije i Austrije. Koristeći uspehe, 1804. se proglasio carem, nastavio osvajanja i zaveo apsolutističku vladavinu.
Pobedama 1805. nad Austrijancima kod Ulma i rusko-austrijskom vojskom kod Austerlica primorao je Austriju na mir, a 1806. je zaratio s Prusima, potukao ih kod Jene i Auerštata i 1807. primorao Prusku da potpiše mirovni ugovor pod veoma teškim uslovima. Potom je pokušao da pokori Španiju i 1808. je brata Žozefa postavio za španskog kralja.
Napoleonove pobede od 1805. do 1809. omogućile su potpunu političku i ekonomsku prevlast Francuske nad većim delom zapadne, srednje i južne Evrope, a pokušavajući da pokori celu Evropu 1812. se odlučio na invaziju Rusije.
Poraz, koji je tada doživeo, označio je početak njegovog kraja, a moć Francuske, iscrpljene ratovima i privrednom krizom, slomljena je porazom 1813. kod Lajpciga. Saveznici (Rusi, Englezi, Prusi, Austrijanci) ušli su u Pariz krajem marta 1814, a Napoleon je abdicirao i prognan na sredozemno ostrvo Elba. Odatle se vratio u Pariz u martu 1815, ali je već u junu konačno putučen kod Vaterloa i prognan na ostrvo Sveta Jelena u Atlantskom okeanu, na kojem je umro kao britanski zatočenik.
