Šarl Bodler je rođen 9. aprila 1821. godine u Parizu, a umro 31. avgusta 1867. godine u četrdeset i šestoj godini života. Jedan je od najuticajnijih i najboljih francuskih pesnika 19. veka, koji je uticao na razvoj simbolizma u pesništvu.
Život i rad Šarl Bodlera
On je bio takođe i prevodilac, esejista i književni kritičar. Bodler je umetnik koji je vodio „boemski” život, koji je bio zastupljen među umetnicima sredinom i krajem 19. veka. Njegovo najpoznatije (ujedno i skandalozno) delo je zbirka „Cveće zla”, koja je objavljena 1857. godine. Takođe, prevodio je i pisao o delima Edgara Alana Poa. Inspiraciju za stvaranje pronalazio je u svom životu, ali opet, njegova poezija ima univerzalno značenje.
Porodični život mu ne ostaje u lepom sećanju i često naglašava da od toga potiče njegov emotivni udes. Bodler je u sedmoj godini izgubio oca, koji je bio trideset godina stariji od svoje žene. Snažno ga je pogodila njegova smrt, a još više kada se majka preudala posle godinu dana. Poslali su ga u Vojnu školu u Lionu.
Bio je inteligentan učenik, međutim, često neradan i buntovan. Njegov očuh je hteo da se on bavi pravom ili diplomatijom, ali Bodler se odlučio za književnu karijeru. Zajedno sa porodicom, 1936. godine vraća se u Pariz, gde se najviše oseća kao kod kuće u Latinskoj četvrti, gde je posećivao prostitutke. Zapao je u dugove i zarazio se gonorejom i sifilisom. U nadi da će ga preobraziti, očuh ga šalje na putovanje u Indiju 1841. godine sa kojeg se vratio nakon deset meseci.
Putovanje nije uticalo na njega, ali ga je obogatilo iskustvima kao što je jahanje slonova i jedrenje. Kasnije ih je iskoristio u svojoj poeziji. Po povratku u Pariz, na svoj dvadeset i prvi rođendan, dobija svoje nasledstvo i počinje da živi luksuznim boemskim životom koji uključuje sklonost ka modi i uživanje u opijumu. Većinu bogatstva je potrošio u roku od nekoliko godina. Roditelji mu iz očaja uzimaju preostalo nasledstvo i stavljaju ga pod hipoteku. Tada je upoznao i zaljubio se u gospođicu Duval, koja je bila izvor inspiracije za mnoge pesme. To mu je najduža romantična veza.
Bodlerova mržnja prema buržoaziji je rasla i on je postao politički aktivan i učestvovao je 1848. godine u revoluciji. Događaji koji su usledili raspršili su sve njegove iluzije i on se povlači u sebe i svoj rad. Prepušta se modernističkom „otuđenju”. Tada je otkrio i Edgara Alana Poa, s kojim se poistovećuje. Objavljuje prevode njegovih dela 1854. i 1855. godine. U umetničkim krugovima je bio poznat kao kicoš i rasipnik. Njegovo prvo delo je kritika „Salon iz 1845“.
Njegovo delo je izazvalo pozitivne reakcije kritike i umetničke zajednice. Međutim, to nije bilo dovoljno da bi se izvukao iz dugova i tog leta odlučuje da počini samoubistvo i ostatak svog nasledstva ostavi ljubavnici. Pokušaj samoubistva je bio neuspešan pri čemu se samo površno ranio nožem.
Godine 1846. napisao je „Salon iz 1846” u kojem govori o heroizmu savremenog života. Sledeće godine je objavio autobiografsku novelu „La Fanfarlo“. Prvo izdanje „Cveća zla” objavljeno je 1857. godine. Šest pesama iz te zbirke su odmah osudili zbog sramotnog sadržaja koji uključuje vampire i homoseksualnost. Njegove pesme ostale su zabranjene do 1949. godine. Četiri godine kasnije zbirci je dodao 35 novih pesama, ali šest zabranjenih pesama je izbacio. Ova zbirka je izdata 1961. godine.
Zbirka „Cveće zla” u početku, zaokuplja pažnju zbog „skandaloznih” tema, međutim, kasnije je hvale i poznati pisci poput Gustava Flobera i Viktora Igoa. Šarl Bodler je u osnovi romantičar, međutim, u svojoj poeziji je uspešno prikazao modernizam kao nešto uzvišeno. Vremenom se uviđa značaj zbirke „Cveće zla” i njene sposobnosti da uzburka duboka osećanja intimnosti, očaja, gubitka i nostalgije. S druge strane, zbog šokantnih i eksplicitnih motiva, Bodler stiče naziv „Prokleti pesnik“. On nije ništa učinio što bi opovrgnulo takva govorkanja, naprotiv, on ih je ohrabrivao svojim ponašanjem tako da danas o njemu imamo bezbroj priča, koje su delom istina, a drugim delom samo mit.
