Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Njegovo zadiranje u najmračnije delove ljudskog srca, zajedno sa nenadmašnim trenucima prosvetljenja, imaju ogroman uticaj na književnost 20. veka.
Život i rad Dostojevskog
Pored pisanja bavio se i novinarstvom i filozofijom. Njegova dela istražuju ljudsku psihu tokom veoma teškoh političkog i sociološkog perioda u Rusiji. Prema mnogima bio je svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa.
Bio je pisac realizma, ali predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu. Zbog književne tehnike njegovi romani predstavljaju realizam, dok dramatični dijalozi i filozofske rasprave čine od njega preteču modernizma. Modernizam, egzistencijalizam, i različite škole psihologije i teologije se zasnivaju na njegovim idejama.
Dostojevski je rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi kao drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih emigranata. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Petersburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar. Pretpostavlja se da su ga ubili njegovi kmetovi koji su bili ogorčeni njegovim nasilnim ponašanjem u pijanom stanju. Zbog toga se često u Fjodorovim romanima provlači motiv smrti, ubistva i kazne.
Nasuprot njegovom ocu, majka mu je bila veoma blage naravi i velikodušna, i zbog toga često imamo likove u njegovim delima sa potpuno suprotnim karakterima. Još u ranom detinjstvu je bio upoznat sa bajkama, pričama i legendama. Njegova majka je koristila Bibliju kako bi ga naučila da čita i piše. Neka iskustva iz detinjstva su se našla u njegovim delima. Kada je jedan pijani čovek silovao devojčicu od devet godina, poslali su ga po njegovog oca da je zbrine. Taj događaj ga je proganjao i ta uznemiravajuća želja odraslog čoveka za devojčicom je završila u delima „Zli dusi“, „Braća Karamazov” i ostalima.
Iako veoma malog rasta (oko 1,60 metara), Dostojevski je bio veoma tvrdoglav, svojeglav i drzak. Nije mu išlo dobro u Vojnoj akademiji zbog nedostatka interesovanja za matematiku i nauku. Umesto toga se posvetio književnosti. Veoma je cenio Onore de Balzaka i 1843. godine je čak preveo jedno njegovo dela na ruski jezik.
Dostojevski je počeo da piše u svojim dvadesetim godinama i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj”. Po objavljivanju svog prvog romana, Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. godine pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. On je 16. novembra iste godine osuđen na smrt streljanjem zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u Sibiru.
Četvorogodišnja robija u Sibiru prekinula je stvaranje Fjodora Dostojevskog, ali mi je zato bila izvor inspiracije. O tome on piše: „Koliko li sam izneo s robije narodnih tipova, karaktera! Saživeo sam se s njima i zato, čini mi se, da ih dobro poznajem. Koliko li istorija skitnica i razbojnika i uopšte sveg crnog, tužnog života. Biće dovoljno za cele tomove.“
Posle povratka sa robije Dostojevski piše i objavljuje knjigu za knjigom. U njegova najznačajnija dela spadaju: „Zapisi iz mrtvog doma“, „Poniženi i uvređeni“,“Zapisi iz podzemlja“-najsloženije delo Dostojevskog, „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Mladić“, „Braća Karamazovi“- vrhunac i sinteza romansijerske umetnosti Dostojevskog.
Dostojevski slika socijalnu nepravdu i čoveka kao njenu žrtvu. Dobro poznavanje ljudske prirode omogućilo mu je da zasnuje moderan psihološki roman i da u tom žanru da najbolja ostvarenja u svetskoj književnosti. Uvodi u roman unutrašnji monolog kao dominantno umetničko sredstvo za samoispoljavanje junaka i otkrivanje složenosti njihovog duševnog sveta.
Za razliku od drugih ruskih pisaca, Dostojevski nije pripadao bogatoj porodici veleposednika. Često je naglašavao tu razliku u društvenom statusu i koliko je to drugačije uticalo na njegov rad. Kako nije imao novca, trudio se da ga zaradi pisanjem. Imao je rokove koji su ga požurivali i često je delo trpelo zbog toga. Za razliku od njega, Tolstoj i Turgenjev su poticali iz bogate porodice i nisu morali brinuti o novcu.
Period nakon progona u Sibir se smatra prekretnicom u njegovom životu. Napustio je ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Mariju Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio 7. februara 1857. godine. Njihov zajednički život je bio veoma težak. Tokom boravka u Sibiru pojavili su mu se epileptični napadi koji su se pogoršavali i Marija to nije mogla da podnese.
Godine 1864. umire mu supruga, a potom i brat. Bio je u veoma lošoj finansijskoj situaciji, a morao je i da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme bio je potpuno u depresiji, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Tako je njegovo delo „Zločin i kazna“ napisano u rekordnom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove. Roman mu je doneo slavu ali ga nije spasao bede.
Poslednje godine života
Često je putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Ubrzo je upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja i oženio se 1867. godine. Ana mu je rodila četvoro dece od kojih je prvo umrlo ubrzo nakon porođaja.
Za vreme srpsko-turskog rata više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori. Pred kraj života živeo je u gradu Staraja Rusa nedaleko od Sankt Petersburga. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Petersburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom.
