Na današnji dan 1826. godine u Brankovini, u čuvenoj istorijskoj porodici Nenadovića, rođen je Ljubomir Nenadović, književnik, diplomata i ministar prosvete.
Deda mu je bio knez Aleksa Nenadović, koji je ubijen u Seči knezova, a otac prota Mateja Nenadović, pisac, diplomata, vojvoda Prvog srpskog ustanka i prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta.
Ljuba je Gimnaziju završio u Beogradu, a potom i studije u Nemačkoj, na Univerzitetu u Hajdelbergu, što je tad bilo izuzetno retko za jednog Srbina. Čim se vratio u Srbiju, dobio je poziciju profesora Liceja u Beogradu, a postao je i viši činovnik ministarstva i diplomata.
Kralj Milan Obrenović ga je svrstao u prve redovne članove Srpske kraljevske akademije, postavši jedan od 16 akademika.
Što se tiče književnog stvaralaštva, Ljuba je ostao upamćen po raznim putopisima, budući da je bio veoma radoznao, pa je često posećivao druge zemlje. Najpoznatija su “Pisma iz Švajcarske”, “Prva pisma iz Nemačke”, “Pisma iz Italije”, “Druga pisma iz Nemačke” i “Pisma sa Cetinja” ili “O Crnogorcima”.
Vodio se Vukovom krilaticom “Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano”. Njegov stvaralački opus je mešovit, bogat, budući da je za sobom ostavio i pesme, poučne priče, stihovane basne, humorističke i satirične poeme, epigrame, a bavio se i prevođenjem.
Izdavao je i uređivao list “Šumadinka”, ali je bio i jedan od prvih srpskih planinara. Popeo se na razne vrhove Srbije, Crne Gore, Italije, Nemačke i Švajcarske.
U Pismima iz Italije opisao je svoj susret s Njegošem, koji ga je fascinirao, pa je umesto o prelepo putu kroz Italiju, nastavio da piše o vladiki i diki Crne Gore.
KAKO JE SAVETOVAO NJEGOŠEVOG UČITELJA DA NE PIŠE ISTORIJU SRBA
Kao penzioner Ljuba Nenadović je nastavio je da aktivno učestvuje u javnom i kulturnom životu srpske prestonice. Izdao je svoje pesme. Njegova je vanredna zasluga što su 1867, trinaest godina posle očeve smrti, napokon objavljeni “Memoari” prote Mateje Nenadovića, koji sadrže dragocene podatke o vođama Prvog srpskog ustanka, opštim prilikama i najvažnijim događajima u razdoblju od 1787. do 1806, a delimično i u toku 1813. godine.
Protin sin Ljubomir je Matejine “Memoare” najpre, 1856, delimično objavio u svom listu “Šumadinka”, a jedanaest godina potom kao posebno izdanje u kojem je izložio i svoje sećanje: još 1833. otac je počeo da piše, “a i pre toga imao je dosta beleški, naročito svoje poslovanje u Beču napisao je još onda, 1815. godine”.
Zapisivanje svojih uspomena prota Mateja počeo je kad je otišao u penziju i pošto se bio razboleo. Na to ukazuje i Ljubomir Nenadović:
“Pomisao da može skoro umreti (…), zato je i pisao deci svojoj za spomen, kao što je u početku kazao”.
U Matejinoj spomenici pominje se i “Istorija Serbije” Sime Milutinovića Sarajlije, koja je publikovana tek 1837, na osnovu čega se može zaključiti da je, bar taj njen deo, pisan posle tog vremena.
A kad je već reč i o Simi Milutinoviću Sarajliji, autoru “Istorije Crne Gore”, kao i “Serbijanke”, “Trojebratstva”, “Trojesestarstva” i drugih dela, koji kao pesnik važi za preteču srpskih romantičara, poznatom posebno po tome što je bio Njegošev vaspitač, valja naglasiti da je upravo on zainteresovao Ljubomira Nenadovića za Crnu Goru, i to u vreme kada je boravio u Brankovini, u poseti proti Mateji, sa kojim je nadugo i naširoko razgovarao o borbi i stradanjima ustanika, ponašanju njihovih vođa i uspostavljanju državnosti i afirmisanju oslobođene zemlje u inostranstvu, dolazeći i na taj način do podataka što su mu bili neophodni prilikom pisanja svoje “Istorije Serbije”.
Iz tog vremena potiče i svedočanstvo o tome kako je prota Mateja savetovao Simu Milutinovića da, ipak, odustane od objavljivanja “Istorije Serbije”. U “Dnevniku” Jovana Hayića, jednog od osnivača Matice srpske, koji je priredio “Građanski zakonik” Kneževine Srbije, nalazi se i ova tvrdnja:
“Ako uspišeš istinu, izgubićeš glavu, jer će to poseći gospodar Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al’ ćeš izgubiti čast”.
Hayić, koji je još 1843. i naredne godine u “Golubici” publikovao nekoliko pisama prote Mateje i veći broj dokumenata o podizanju i razrastanju Prvog srpskog ustanka, navedeni savet autora “Memoara” piscu “Istorije Serbije” objavio je 1864. u novosadskom “Ogledalu srbskom”.
ANEGDOTA S NJEGOŠEM KOJA SE PREPRIČAVA
Zanimljive su anegdote koje je Ljuba zabeležio pri druženju s Njegošem. Jednom prilikom, kada je Nenadović krenuo da kupi kamenje staro dve hiljade godina, kao suvenir iz Italije, mudri crnogorski vladika mu je rekao: ”Što će ti to kamenje?… U Crnoj Gori sve je kamenje staro milione godina; dođi, pa tovari pune lađe, ništa nećeš platiti“.
LJUBAV JE BILA PLATONSKA, NIKAD SE NIJE ŽENIO
Ljubomir Nenadović je bio i platonska ljubav književnice Milice Stojadinović Srpkinje. Bila je očarana njim, doživljavajući ga kao najvećeg srpskog pesnika. Pre nego što bi nešto obajvila, Milica bi prvo Ljubi poslala na čitanje i razmatranje. Budući da je bila stidljiva, svoju ljubav prema njemu je prikrivala prijateljstvom. Kad je Vuk Karadžić pokušao da provodadžiše ovom paru, Milica više nije želela da se viđa sa Ljubom, jer se osećala posramoljeno. Nikada se nije udala, a i Ljuba je celog života ostao neženja.
Ljubomir Nenadović je preminuo 1895. godine u Valjevu. Sahranjen je u porti crkve u Brankovini.
U kompleksu spomenika Nenadovića u Brankovini, u blizini stare škole prote Mateje, nalazi se vajat Ljube Nenadovića, podignut pre 1826. godine. Ova autentična brvnara prekrivena šindrom od izuzetnog je arhitektonsko-etnološkog i istorijskog značaja.
Nagradu “Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu svake godine dodeljuje Gradska biblioteka u Valjevu.
