Feliks Mendelson, nemački kompozitor, pijanista, dirigent i slikar, komponovao je uvertiru na Šekspirovu dramu „San letnje noći” i osnovao je Lajpciški konzervatorijum. Pripadao je romantizmu, međutim njegova harmonija podseća na kompozicije klasičara i zbog toga ga nazivaju „klasikom romantizma”.
Čudo od deteta
Feliks Mendelson je rođen 3. februara 1809. godine u Hamburgu. Potiče iz bogate porodice kojoj su društvo pravili vodeći nemački umetnici i muzičari. Otac mu je bio bankar, Abraham Mendelson Bartoldi, a majka Lea Salomon. Još dok je bio dete roditelji su uočili da je Feliks izuzetno talentovan i inteligentan. Isticao se u svemu čega bi se dohvatio, a bavio se slikanjem, pisanjem poezije, jezicima, sportom i muzikom.
Kada je imao šest godina majka mu je držala časove klavira. Nakon što se njegova porodica preselila u Berlin, Feliks, njegov brat Paul i sestre Fani i Rebeka pohađaju časove klavira. Njegova sestra Fani je kasnije postala poznata pijanistkinja i amaterski kompozitor. U početku je njihov otac smatrao da je ona talentovanija od Feliksa, ali u to vreme bilo je neprikladno da žena ima muzičku karijeru, tako da je ona ostala samo amaterski muzičar.
Feliks je studirao muziku kod Karla Fridriha Celtera u Berlinu. Mendelson se često smatra muzičkim „čudom od deteta” odmah nakon Mocarta. Još kao dete je napisao pet opera i jedanaest simfonija, a sa samo devet godina imao je svoj prvi javni nastup, kada je učestvovao na koncertu kamerne muzike.
Od dvanaeste do trinaeste godine, inspirisan Bahom, Betovenom i Mocartom, napisao je dvanaest simfonija za žičane instrumente. Sa trinaest godina je objavio svoje prvo delo, „Klavirski kvartet”. Sa petnaest godina je objavio svoju prvu simfoniju. Sa šesnaest godina je završio „Gudački oktet”, prvo delo koje oslikava njegovu genijalnost, a godinu dana kasnije i uvertiru za Šekspirovu dramu „San letnje noći“. To su njegova najpoznatija rana dela. Šesnaest godina kasnije napisao je poznati „Svadbeni marš”.
Putovao je mnogo i prvi put posetio Britaniju 1829. godine. Nakon toga odlazi za Italiju gde pronalazi inspiraciju za svoju „Italijansku simfoniju“. Mnogo je voleo Britaniju i poseta Škotskoj je izrodila dva cenjena dela: „Uvertira Hebridi” i „Škotska simfonija“. U Britaniji je ušao u uticajne muzičke krugove gde je imao ogroman uspeh svirajući na javnim i privatnim koncertima.
Njegov individualni stil je melanholičan, elegičan i sentimentalan, ali uvek pod budnim okom intelekta. Intelekt i uravnoteženost preovlađuju u njegovim delima.
Slikarstvo
Mendelson je bio izuzetan slikar akvarela i bio je veoma vešt u crtanju olovkom. Ponekad bi čak pravio skice i karikature u svojim pismima. Pored toga bavio se i književnošću, filozofijom i govorio je engleski, italijanski i latinski jezik.
Sa samo 26 godina 1835. godine, postavljen je za dirigenta Lajpciškog orkestra. Njegovi koncerti su uključivali mnoge od njegovih kompozicija, kao i dela njegovih savremenika. Želeo je da razvije muzički život u Lajpcigu i 1843. godine osnovao je Lajpciški konzervatorijum.
Privatni život Feliksa Mendelsona
Odrastanje u srećnoj porodici uticalo je na to da i sam Mendelson ima srećan brak. Nakon što je njegov otac preminuo, 1836. godine upoznao je Sesil Žanren, ćerku sveštenika. Mendelson je bio deset godina stariji od nje, a ona je imala samo šesnaest godina kada su se verili. Venčali su se 28. marta 1837. godine i tokom braka dobili petoro dece. Sesil je umrla 1853. godine, šest godina pre Feliksa.
Pred kraj života, Mendelson je bio veoma bolestan. Poslednje putovanje u Englesku ga je iscrpelo i nakon više srčanih napada umire 1847. godine u trideset i osmoj godini života, samo šest meseci nakon smrti njegove sestre Fani. Jednom je opisao smrt kao „mesto gde muzika i dalje postoji, ali gde više nema tuge i rastanaka”. Kada je kraljica Viktorija čila za Mendelsonovu smrt, opisala ga je kao „najboljeg muzičkog genija, pored Mocarta”.
