Ivan IV Vasiljevič, poznatiji kao Ivan Grozni, bio je prvi ruski car. Ostao je zapamćen kao surovi tiranin, a ne kao car kojem je pošlo za rukom da ojača Rusiju.
Za vreme svoje vladavine, od 1533. do 1584. godine, nemilosrdnim metodama je pripojio Rusiji ogromna prostranstva, uključujući Kazanj, Astrahan i Sibir, i uvođenjem reformi stvorio snažnu rusku državu.
Ivan Grozni – Detinjstvo
Ivan IV je rođen 25. avgusta 1530. godine u blizini Moskve, a bio je dugo iščekivani sin Vasilija III. Otac mu je umro kada je Ivanu bilo samo tri godine, pa je tako već kao malo dete postao veliki knez Moskve. Na početku je njegova majka, Jelena Glinska, upravljala državom, ali posle pet godina umire i ona, ostavljajući Ivana da posmatra kako se grupe plemića bore za njeno mesto i moć koju ono donosi. U njemu se rodila sumnja da su isti ti plemići krivi za smrt njegove majke.
Tretiran s poštovanjem u javnosti, ali inače zapostavljen, Ivan je odrastao bivajući sve usamljeniji i trpeći poniženja kojima su ga njegovi moćni regenti podvrgavali. Zlostavljanje, nasilje i ubistva su bili sastavni deo života u palati. Poznato je da je Ivan bio veoma inteligentan, ali sklon izlivima besa, kao i da je još u ranom detinjstvu znao da muči životinje. Veruje se da njegovo tragično odrastanje objašnjava njegovu kasniju mržnju i ubilački stav prema plemićima.
Car Rusije Ivan Grozni
Pametan i opčinjen čitanjem knjiga, Ivan je veoma rano počeo da sanja o neograničenoj moći. Krunisan je 1547. godine u Uspenskoj katedrali moskovskog utvrđenja Kremlj i tako postao prvi car Rusije. Svoju vladavinu je započeo reformama, modernizujući i centralizujući državno uređenje. Promenio je zakonik, oformio elitnu stajaću vojsku i uveo lokalne samouprave u seoskim oblastima. Takođe je omogućio razvoj štamparije u Moskvi i otvorio puteve Rusije ka Evropi.
Nastojao je da od Rusije stvori državu sposobnu za nezaustavljive vojne pohode. U to vreme je tatarska vojska konstantno harala severoistokom Rusije, a godine 1552. Ivan je uspeo da osvoji tatarsku tvrđavu Kazanj, a zatim i Astrahan. Ovim pohodima Rusija je počela da se širi ka Sibiru, pripajajući sebi muslimanski narod i tako postajući multi-etnička i multi-religiozna država.
Promena karaktera
Ubrzo potom, Ivanova ličnost i politika su se upečatljivo promenili. Godine 1553. preležao je opasnu bolest, a nekoliko godina kasnije mu je umrla obožavana žena Anastasija. Sumnjajući da su plemići otrovali Anastasiju i da planiraju da ga svrgnu s trona, Ivan započinje s ugnjetavanjem i ubijanjem plemićkih porodica.
U zimu 1564. godine Ivan je u tajnosti napustio Moskvu izjavivši da više ne želi da vrši dužnost cara. S obzirom da je uvek bio na strani običnih i siromašnih ljudi, oni su ga preklinjali da se vrati. Nakon dugih pregovora, Ivan je pristao da se vrati na presto, ali pod svojim uslovima, zahtevajući apsolutnu moć da kazni svakog za koga je verovao da mu na neki način nije odan.
Tokom narednih 20 godina, vladavina Ivana IV je bila vladavina užasa. Potiskivao je i uništavao najveće plemićke porodice u regionu, stekavši nadimak po kojem je danas najpoznatiji – Grozni. U ovom periodu je pretukao svoju trudnu snaju, koja je potom zbog povreda izgubila dete, ubio je svog sina koji mu se suprotstavio braneći svoju suprugu, i izvadio je oči arhitektama koji su izgradili katedralu Svetog Vasilija. Katedrala mu se toliko svidela da je odlučio da oslepi arhitekte koji su je izgradili kako nikada i nigde više ne bi napravili zdanje takve lepote.
Opričnici
Car Ivan je 1565. godine oformio sopstvenu vojnu snagu koju su činile trupe pod nazivom opričnici. Opričnici su bili ljudi u carevoj službi koji su imali zadatak da šire teror u Rusiji i da kažnjavaju one koji se suprotstvaljuju caru ili za koje car misli da su izdajnici. Bili su obučeni u crno i na konjima su obilazili državu, noseći sa sobom pseće glave i metle kao simbole „njušenja“ izdaje i čišćenja carevih neprijatelja. Surovošću i zlostavljanjem, careve verne sluge su zaplenjivale imovinu plemića čiji je uticaj postepeno slabio, a monarhija postajala jača nego ikad.
Jedan od najužasnijih pohoda opričnika odvio se 1570. godine kada je Ivan predvodio svoje trupe u masakru građana bogatog Novgoroda, sumnjičeći ih za izdaju. Opričnici su opustošili grad i ubili nekoliko hiljada stanovnika.
Privatni život
Što se tiče Ivanovog privatnog života, on je vremenom postajao sve čudniji. Ivan je svoje izlive besa zamenio nastupima religiozne poniznosti, pa su često njegove pijanke i obilate gozbe bile praćene izbezumljenim molitvama i postom u udaljenim manastirima. Svog najstarijeg sina, naslednika trona, Ivana Ivanoviča, ubio je 1581. godine udarivši ga palicom u glavu tokom jedne rasprave.
Ivanov ljubavni život je takođe bio raznolik. Iste godine kada je krunisan (1547) oženio se Anastasijom Romanov, koja je poticala iz porodice koja će kasnije, od 17. do 20. veka, vladati Rusijom. Posle njene smrti se ženio još šest puta, ali mu je brak s Anastasijom ipak bio najsrećniji. Mnoge od kasnijih supruga je slao u manastir nedugo posle venčanja.
Pred kraj života je bio prilično loše volje i nepredvidiv. Umro je 18. marta 1584. godine, ostavljajući zemlju na milost i nemilost svog nesposobnog i detinjastog sina Fjodora. Kada su Ivanovi posmrtni ostaci pregledani 1960. godine, otkriveno je da oni sadrže velike količine žive, što je proizvelo pretpostavke da je car zapravo bio otrovan.
Uloga čoveka koji je proveo 37 godina na ruskom prestolu i dalje nije potpuno rasvetljena. Bio je nemilosrdan car i vešt manipulator, ali takođe i istaknut teolog, uspešan javni govornik i jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Obožavao je knjige, a veruje se da je imao jedinstvenu zbirku od preko 800 rukopisa na grčkom i latinskom jeziku. Ne zna se šta se desilo s carevom bibliotekom posle njegove smrti. Neki tvrde da je nestala, a drugi da je i dan danas sakrivena negde u Kremlju.
