Stevan Sremac je rođen je 23. novembra 1855. u Senti. Bio je prozni pisac, akademik i jedan od najistaknutijih predstavnika srpskog realizma.
Rođen je u zanatlijskoj porodici, od oca Avrama krojača i majke Katarine, gde je proveo rano detinjstvo, a delom i kod bake po majci u Pirotu. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877 — 1878. godine.
Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“.
Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo.
Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse.
Izvor: sr.wikipedia.org
