Viktor Igo, pisac, pesnik i dramski pisac, bio je najznačajniji predstavnik romantizma u Francuskoj. Iako je u Francuskoj poznat kao jedan od najznačajnijih pesnika, u drugim zemljama su poznatiji njegovi romani kao što su „Jadnici“ i „Zvonar Bogorodične crkve u Parizu“.
Igo je bio aktivan i u političkom životu Pariza. Smatra se vodećom figurom u istoriji francuske literature i politike, koji nije samo doprineo romantičkom pokretu u Francuskoj, nego je stekao i međunarodnu slavu zbog zalaganja za Treću republiku i demokratiju u zemlji.
Život Viktora Igoa
Viktro Igo je rođen 26. februara 1802. godine u Bezansonu, u Francuskoj. Bio je treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa i Sofi Trebuše. Tokom njegovog detinjstva Francuska je prolazila kroz mnoge političke promene, među kojima je najzačajnija uzdizanje Prvog francuskog carstva i Napoleonova diktatura. Njegov otac je bio visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci i često je putovao.
Viktorova majka je bila, s druge strane, katolkinja, pristalica monarhije. Njihovi različiti politički i verski pogledi odražavali su situaciju u zemlji i konačno su doveli do njihovog razvoda. U početku je pratila svog muža, zajedno sa decom, na njegovim putovanjima, međutim, 1803. godine se rastala od njega i nastanila u Parizu sa sinovima.
Preuzela je njihovo obrazovanje u svoje ruke, pa je Viktor studirao pravo od 1815. do 1818. godine, ali nikada nije bio zaineteovan da otpočne pravnu karijeru. Još kao dečak je pokazao interesovanje za pisanje poezije. Svoje slobodno vreme je koristio za pisanje. Kada mu je bilo 15 godina pobedio je na konkursu u poeziji. Brzo se proširo glas o njegovom talentu i 1822. godine je primljen za člana Akademije u Tuluzu i počnje da zarađuje od svojih dela.
Još kao petnaestogodišnjak zaljubljuje se u svoju prijateljicu Adel Fuše. Njegova majka je bila protiv te veze, i zbog toga se on ženi tek nakon majčine smrti 1822. godine. Adel i Viktor su prvog sina Leopolda dobili 1823. godine, ali je dečak ubrzo umro. Njihova ostala deca su bila ćerke Leopoldin i Adel, i sinovi Šarl i Fransoa-Vikor. Igoova najstarija ćerka Leopoldin je umrla 1843. godine kada joj je bilo 19 godina. Ubrzo nakon udaje udavila se u Seni, zbog teških haljina, nakon što se brodić prevrnuo. S njom se udavio i njen muž koji je pokušao da je spasi. Ćerkina smrt ga je bacila u očaj i posvetio je mnoge pesme njenom životu i smrti.
Rad i dela Viktora Igoa
Viktor Igo je svoj prvi roman „Han Islanđanin“ izdao 1823. godine, a drugi „Bug-Žargal“ izdao je 1826. godine. U periodu između 1829. i 1840. godine Igo je izdao 5 pesničkih zbirki. Brzo je stekao slavu jednog od najboljih lirskih pesnika svih vremena.
Viktor Igo 1824. godine postaje član književnog kruga romantičara. Ova grupa je nastojala da uzdigne romantizam kao pokret i da razbije načela klasicizma. U svojim pesmama jasno stavlja do znanja da odbija klasicizam i njegove vrednosti. Mladi romantičari, koji su ga prodržavali, nazvali su ga „princem pesnika”. Svoje viđenje romantizma je predočio u predgovoru drame „Kromvel” koja nikada nije izvedena.
Ubeđen da romantizam mora da se dokaže u pozorištu, Viktor Igo je pisao pozorišne drame sa kojima se nije tako brzo proslavio. Nakon „Kromvela” usledila je drama „Ami Robsar” 1828. godine. Ova drama je izvedena samo jednom pred publikom koja je nije cenila. Odmah je skinuta sa pozornice. Prva drama koju je on lično producirao je „Marion Delorme” u kojoj kritikuje monarhiju, pa je zbog toga bila cenzurisana i zabranjena.
Sledeća drama „Ernani” doživela je veliki uspeh oslikavajući tadašnji društveni i politički život u Francuskoj. Godine 1832. je napisao još jednu dramu pod imenom „Kralj se zabavlja“, koja je odmah nakon prvog izvođenja bila zabranjena zbog ismejavanja francuskog plemstva. Ostale uspešne drame su bile „Lukrecija Bordžija“, „Marija Tjudor“, „Angelo“…
Godine 1829. je napisao delo „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“, koje je imalo izuzetno velik uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. Roman “Zvonar Bogorodične crkve u Parizu”, koji je objavljen 1831. godine doživeo je neverovatan uspeh. Roman je, još tada, preveden na skoro sve evropske jezike. Radnja romana je smeštena u srednji vek i predstavlja oštru kritiku društva koje ponižava i izbegava Kvazimoda.
Ovim delom Bogorodična crkva u Parizu je postala turistička atrakcija i privlačila je turiste iz cele Evrope. Ljudi su, takođe, postali svesni vrednosti starih građevina i nastojali su da ih očuvaju. Oko 1830. godine otpočeo je rad na najvažnijoj knjizi koja predstavlja njegovo remek-delo. Trebalo mu je čak sedamnaest godina da bi napisao „Jadnike“, njegovo najčuvenije delo, koje je objavljeno 1862. godine.
Uspeh ovog romana doneo mu je bogatstvo i slavu. Roman se bavi političkim i društvenim pitanjima i imao je veoma veliki uticaj na francusko društvo. Sledeći roman „Rabotnici na moru” izdat je 1866. godine, a 1869. godine napisao je roman „Čovek koji se smeje” koji predstavlja kritički prikaz aristokratije. Njegov poslednji roman „Devedeset treća” izdat 1874. godine, a bavi se vladavinom terora za vreme Francuske revolucije.
Viktor Igo je postao član Francuske akademije 1841. godine i nakon toga se uključuje u politički život. Kralj Luj-Filip ga je postavio na visoku poziciju i tada je on počeo da se bori protiv smrtne kazne, socijalne nepravde i zalagao se za slobodu štampe. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu.
Poslednje godine života
Godine 1851. Luj Napoleon je preuzeo potpunu vlast i doneo antiparlamentarni ustav. Viktor Igo ga je proglasio izdajicom sopstvene domovine, nakon čega je pobegao iz zemlje u strahu za život i nastanjuje se sa porodicom na ostrvu Gernzi, u Lamanšu. U izgnanstvu je živeo do 1870. godine. Kada se vratio u domovinu izabran je u Narodnu skupštinu i Senat.
Poslednjih godina života Viktor Igo je patio zbog mnogih gubitaka koji su ga slomili. Žena mu je umrla 1868. godine, a izgubio je i oba sina. Doživeo je moždani udar, a mlađa ćerka mu je završila u ludnici. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. godine, u 83. godini života i njegova smrt je propraćena javnom žalošću. Više od dva miliona ljudi je marširalo u njegovoj pogrebnoj povorci.
Preuzeto: http://edukacija.rs
