Mehmed Meša Selimović je rođen u istaknutoj bosanskoj porodici 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U svom rodnom mestu je završio osnovnu i srednju školu.
Obrazovanje Meše Selimovića
Godine 1930. je upisao srpsko-hrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, a 1934. godine završio. Dve godine kasnije vraća se u Tuzlu da predaje u tamošnjoj gimnaziji, koja danas nosi njegovo ime. Početak Drugog svetskog rata provodi u rodnoj Tuzli gde je godine 1943. uhapšen zbog učestvovanja u partizanskim anti-fašističkim aktivnostima. Kada je oslobođen, postao je član Komunističke partije Jugoslavije i politički komesar partizanskog odreda u Tuzli.
Nakon rata kratko je živeo u Beogradu i već se 1947. godine preselio u Sarajevo, gde je radio kao profesor u Srednjoj pedagoškoj školi i na Filološkom fakultetu. Bio je i umetnički direktor filmske kompanije Bosna film, rukovodilac dramskog dela Sarajevskog narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačke kuće Svjetlost. Ogorčen zbog prikrivenog sukoba s nekoliko lokalnih političara i intelektualaca, Selimović se 1971. godine seli u Beograd,gde ostaje do svoje smrti 1982. godine.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. U svom pismu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. godine, Selimović navodi da uprkos svojim muslimanskim korenima, sebe smatra Srbinom i srpskim piscem.
Selimović i njegova dela
Meša Selimović je počeo da piše prilično kasno. Svoje najbolje romane je napisao šezdesetih i sedamdesetih godina. Njegova prva knjiga, zbirka pripovedaka “Prva četa“, objavljena je 1950. kada mu je bilo 40 godina. Sledeće delo – roman “Tišine“, objavljen je 11 godina kasnije. Ubrzo potom, objavljeni su i romani “Tuđa zemlja” i “Magla i mjesečina“, za koje Selimović nije dobio naročito međunarodno priznanje.
Međutim, roman “Derviš i smrt“, objavljen 1966. godine, postao je pravo remek-delo. Radnja romana se odvija u 19. veku u Bosni, a glavni motivi su usamljenost, razmišljanje i strah. Za ovaj roman je sam Selimović rekao da je roman o njegovom bratu, jer je u njemu prikazao jedva čujnu pobunu protiv društva i atak na sebe zbog kukavičluka i ćutanja kada je o njegovom bratu bila reč. Naime, i Mešin brat se borio na strani partizana u Drugom svetskom ratu, i obojica su stekla mnoge počasti. Međutim, negde pred sam kraj rata, njegov brat je optužen za krađu i sud ga je po kratkom postupku osudio na smrt. Meša se zbog toga nikada nije žalio iako mu je brat nastradao zbog toga što je ukrao krevet iz neke napuštene kuće da njegova supruga, koja je tada bila pred porođajem, ne bi spavala na podu.
Četiri godine kasnije, objavljen je roman “Tvrđava“, koji je, za razliku od prethodnog, malo optimističniji i ispunjen verom u ljubav. Do sada su jedino ova dva Selimovićeva romana prevedena na engleski jezik.
Takođe, napisao je i knjigu o reformi jezika i pisma Vuka Karadžića, zatim o starom paru koji se suočava sa starenjem i smrću na jednom dalmatinskom ostrvu, i svoju autobiografiju pod nazivom “Sjećanja“.
Mnogi ljudi su se bar jednom pronašli u nekom od citata Meše Selimovića, a sigurno je da se za svaku priliku može pronaći bar jedna odgovarajuća misao ovog velikog stvaraoca:
- „Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?” – Tvrđava
- „Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i život, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog života.” – Derviš i smrt
- „Dobar čovjek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povrijedi, prijeđi preko toga. I budi kao Ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili Drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga sasiječe.”
- „Ljubav je jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati, ni tražiti joj razlog.” – Derviš i smrt
- „Poznavati se, značilo bi znati ono što ne treba.” – Derviš i smrt
- „Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud. Nećete postati bolji, nećete postati ja, jer treba vam i duša. A nju mi ne možete uzeti, i sve dok je imam, ostat ću Čovjek.”
Preuzeto i foto: http://edukacija.rs
