U novije vreme, vrtić se počeo posmatrati kao „otvoren sistem“, koji treba potpuno da se poveže sa društvenom sredinom u kojoj se nalazi, kao i sa roditeljima ili starateljima. Zavisno od programa rada, formiraju se ustanove koje mogu da olakšaju pristupe roditelja u vrtiću .
Ponekad se prava roditelja na boravak u vrtiću ograničavaju zbog preterane brige za preventivnu zdrastvenu zaštitu. To se jednim delom odnosi na decu i njihovo psihološko stanje, kao na primer: prirodnije je da roditelj dolazi po dete u vrtić i može da uđe i vidi šta se dešava u ustanovi, nego da svoje dete kao paket dobija na izlaznim vratima. Kao i ograničavanju pristupa roditeljima u vrtić, tako da se oni osećaju kao „nepozvani gosti“, i samim tim se gasi entuzijazam i inicijativa za saradnju.
Što se tiče zdravstvene zaštite, mogu se jednostavno rešiti, na primer: uvođenjem običnih papuča za sobu i pojačanom higijenom. Vrlo je važno da dete ne bude izolovano od društvenih događaja u okviru neposredne okoline vrtića, zbog straha u cilju održavanja sterilne zdrastvene okoline. Deca koja dolaze u vrtić, od kuće donose razne vrste bakterija i virusa, tako da je šansa da će ih preneti u vrtić podjednaka kako za dete, tako i za roditelje.
Otežavajuća aktivnost za saradnju može biti financijske prirode. Roditelji obično misle da je za dobru i kvalitetnu saradnju roditelji i vaspitača ili predškolske ustanove, potrebna veća novčana sredstva. Mnogo toga se može uraditi sa sopstvenim snagama, kao i udruživanjem više roditelja. Ako vrtić nema biblioteku, pano ili neki kutak, to se lako može napraviti ili improvizovati: neka svaki roditelj donese po jednu knjigu, slikovnicu i kutak biblioteke je uspešno improvizovan.
Piše: Vanja
