Svako ko bi video povez ostao bi bez daha od lepote. Korice su bile optočene sa 1.050 dragulja, među kojima je bilo rubina, topaza i smaragda. Za izradu je iskorišćeno oko 9 kvadratnih metara zlatnih listića i oko 5.000 komadića kože.
Potonuće legendarnog broda „Titanik“, kada je poginulo više 1.500 ljudi, jedan je od najpoznatijih događaja 20. veka. Međutim, malo se zna o tome šta se dogodilo sa jednom knjigom koja je uneta na brod.
Draguljima optočeno izdanje Rubajata Omara Hajama (naslov koji je Edvard Ficdžerald 1859. godine dao svom prevodu četvorostiha koji se pripisuju “astronomu poezije Persije” Omaru Hajamu (1048 -1131) sa persijskog na engleski), ukrcano je na Titanik i potonulo na dno Atlantskog okeana, pre tačno 110 godina.
U pitanju je jedna od najraskošnije ukrašenih knjiga koje je svet ikada video, a koja je poslata iz Londona u Njujork u aprilu 1912. godine.
Nova knjiga je izrađena, uz velike troškove, do kasnih 1930-ih, ali je ubrzo spaljena kada su nemački bombarderi opustošili britansku prestonicu. Mladić koji je zaslužan za izradu ovog svojevrsnog umetničkog dela, uskoro će stradati – udavio se tokom boravka u jednom engleskom rizortu.
Svi ovi događaji otvaraju pitanje – da li bi se iko usudio da po treći put izradi korice za “Velikog Omara”.
Ko je stvorio blago koje je nestalo sa Titanikom
Fransis Sangorski je 1911. godine završio rad na povezu na kojem je radio dve godine u svojoj radionici u Holbornu. Svako ko bi video povez ostao bi bez daha od lepote. Korice su bile optočene sa 1.050 dragulja, među kojima je bilo rubina, topaza i smaragda. Za izradu je iskorišćeno oko 9 kvadratnih metara zlatnih listića i oko 5.000 komadića kože.
Sangorski se mučio oko svakog detalja. U jednom trenutku je pozajmio ljudsku lobanju kako bi mogao tačno da je dočara u svojoj umetničkoj viziji. Čak je podmitio i čuvara u londonskom zoološkom vrtu da živim pacovom nahrani zmiju kako bi mogao da vidi jezivu sliku iz prve ruke.
The Daily Mirror pisao je kako je ovo delo “najneobičniji primerak poveza ikada proizveden”. Drugi su je jednostavno opisali kao “Čudesnu knjigu”. Njena cena bila je neverovatna.
Knjigovezac Sangorski i njegov poslovni partner Džordž Satklif su već bili cenjeni zbog svojih radova, brojnih poveza optočenih draguljima.
– Pravi povezi ukrašeni draguljima bili su kao Faberžeova jaja – objašnjava Rob Šepard, generalni direktor kompanije Shepherds, Sangorski & Sutcliffe – iteracije kompanije iz 21. veka koju su Sangorski i Staklif osnovali u Edvardijanskoj eri.
Šepard kaže da su dvojica knjigovezaca bili na nivou koji bi danas bilo veoma teško ponoviti, jer je tokom godina došlo do gubitka veština. Rad dvojice šegrta se toliko izdvajao da su dobili prestižne narudžbine za uvezivanje knjiga, uključujući i onu od kralja Edvarda VII.
Sandorski je 1907. upoznao Džona Stonhausa, rukovodioca knjižare “Sotheran’s”, koja je osnovana 1761. godine, i koja i dan-danas postoji i pričao mu kako sanja o izradi poveza za knjigu iz 12. veka.
Iako je Sangorski ranije povezao neke verzije čuvenog Rubajata Omara Hajama, majstor je rekao da je ovoga puta želeo da stvori delo sa tri pauna koje bi okružio ukrasom od dragulja “kakav do sada nije viđen“.
Posle dugog ubeđivanja, Stonhaus je pristao da delo naruči. Odlučio je da ne kaže svom šefu Henriju Sesilu, plašeći se da će se on suprotstaviti projektu.
Stonhaus je tada Sangorskom izdao niz uputstava:
– Uradi to dobro, ne postoje ograničenja. Stavi šta god želiš na povez, naplati to koliko god želiš. Što veća cena bude, to ću ja biti zadovoljniji, ali samo pod uslovom da je jasno šta radiš i šta naplaćuješ, i da krajnji proizvod opravdava sve. Kada knjiga bude gotova, mora da bude najbolja povezana na svetu – jedino je što je stajalo u uputstvu.
Kako je dizajnirana najlepša knjiga svih vremena
Knjiga se sastojala iz šest delova. Prednjih i zadnjih korica, unutrašnje dve ploče – poznate kao duple – i dva krajnja lista ukrašena paunovima, biljkama, lobanjama i persijskim šarama koje simbolizuju život i smrt.
Za obe ploče, stotine komada obojene kozje kože trebalo je da se pripremi i iseče, brojni dragulji su morali da se postave na svoje mesto, svaki u okviru sopstvene kopče, a nedelje su potrošene na nanošenje složenih zlatnih ukrasa na sve površine.
Stonhaus je bio fasciniran. Povez je opisao kao “najbolji, najsavršeniji primerak ikada dizajniran i izrađen, bilo kad i bilo gde”. Henri Sesil je do tada već bio upoznat sa kreacijom i trudom koji je uložen u izradu poveza. Knjiga je, u to vreme, izložena u knjižari po ceni od 1.000 funti, što je približno današnjih 120.000 funti.
Umetničko delo koje niko neće
Nažalost, knjiga nije doživela uspeh na tržištu.
– Bila je tri puta skuplja od bilo kog izdanja u Sotheran’s-u. Mislim da je bila preskupa za ovdašnje tržište – kaže današnji direktor knjižare Kris Sanders.
I nije samo cena bila problem. Neki baš i nisu bili oduševljeni “sjajem poveza”.
Bibliotekar kralja Edvarda VII u zamku Vindzor, ser Džon Forteskju je bio među prvima kojima je ponuđena šansa da kupi „Omara“, ali je odbio. Kasnije ga je opisao kao „možda najeminentniji neuspeh koji je ikada video“, delo koje je smatrao „apsolutno neprikladnim, neefikasnim i beznačajnim, i za njega lično potresnim“.
Trgovac iz Njujorka Gabrijel Vels slučajno se zadesio u Londonu u leto 1911. godine i bio je očaran knjigom. Ponudio je 800 funti da je kupi. U knjižari su mu rekli da je može dobiti za 900, što Vels nije želeo da plati i vratio se u SAD.
Kako u Britaniji nije bilo interesenata, odlučeno je da „Omar“ treba da krene za put Amerike koja je imala mnogo unosnije tržište.
“Najbolje mesto za nju je na dnu okeana”
Knjigu su spremali za put u Ameriku. Za dlaku je izbegla ukrcavanje na brod 6. aprila i umesto toga uneta je na prvi sledeći brod koji je plovio – čuveni Titanik.
Šepard veruje da se knjiga nalazila kod bibliofila Harija Elkinsa Videnera (27) i njegovih roditelja, porodice koja je bila među najimućnijima u Pensilvaniji. Naravno, bili su smešteni gde i svi bogataši na Titaniku.
Prema Donu Linču, zvaničnom istoričaru Istorijskog društva Titanik, u noći katastrofe Videneri su bili na večeri u brodskom “a la carte” restoranu koja je organizovana u čast kapetana Titanika Edvarda Smita. Dok su jeli, stizala su upozorenja o uočavanju santi leda koje bi mogle ugroziti plovidbu.
U trenutku kada je brod udario u ledeni breg, žurka je već bila gotova. Navodno je Hari Videner bio u salonu za cigare u trenutku udara i nije mogao da preživi katastrofu.
Šta je sve potonulo sa Titanikom
“Veliki Omar” nije jedina skupocena stvar koja je nestala u potonuću. Bila je tu i slika Meri Džozefa Blondela “La Circassienne au Bain”, koja je procenjena na preko 100.000 dolara (skoro 3 miliona dolara danas), i motor iz prve letačke mašine, koji je bio naručen za Aero klub Amerike.
Linč kaže da je Omar bio “najpoznatije blago” koje je izgubljeno sa Titanikom. Govoreći o stanju knjige 110 godina nakon potonuća Linč, koji se pridružio ronjenjima do olupine, veruje da ono u potpunosti zavisi od toga koliko je dobro bila upakovana i gde je u brodu bila smeštena.
– Ako je izložena unutar broda koža je možda uništena, ali bi naravno drago kamenje ostalo.
Na dnu okeana „Omar“ verovatno još leži.
Loša investicija i tragična smrt velikog knjigovesca
Nije da su svi bili nezadovoljni sudbinom knjige. Ser Džon, kraljev bibliotekar, izjavio bi da je dno Atlantika definitivno “najbolje mesto za nju”. Priča o knjizi bila je jedna od hiljadu o Titaniku koje su tih dana objavljivane u novinama širom sveta.
– Svi su izgubili investiranjem u “Velikog Omara” – kaže Sanders.
Nova tragedija usledila je samo 10 nedelja nakon potonuća Titanika. Francis Sangorski je otputovao sa suprugom i njihovo četvoro dece u jedan rizort na jugu Engleske 1. jula 1912. godine. Kako je istraga pokazala, Sangorski je ušao u vodu da se rashladi kada ga je povukla jaka struja. Čovek koji je bio u moru pokušao je da spase čuvenog knjigovesca koji nije znao da pliva, ali je čuo svoju partnerku da doziva upomoć i odjurio je da nju izvuče iz vode. Telo nesrećnog Sangorskog pronađeno je posle skoro dva sata.
Rođenje drugog „Omara“ i zla kob knjige
“Sangorsky & Sutcliffe” nastavili su sa radom iako je Sangorski poginuo. Satklifu se, kao šegrt, 1924. godine pridružio njegov rođak Stenli Brej.
Osam godina kasnije Stenli je pronašao originalne crteže Sangorskog za knjigu “Veliki Omar” u sefu i odlučio je da po njima ponovo izradi povez.
– Mislim da je samo želeo da impresionira svog ujaka – tvrdi Šepard.
Stenli Brej je radio u radionici i kod kuće. Godine je proveo izrađujući povez za drugog “Velikog Omara” optočenog draguljima. Sve je bilo gotovo na samom početku rata.
Odlučeno je da je knjizi potrebna zaštita od bombardovanja, pa je umotana u zaštitni materijal i smeštena u trezor u ulici koja je prvo bombardovana kada su Nemci krenuli da tuku. Česti vazdušni napadi tokom 1940. i 1941. sravnili su gotovo sve zgrade u tom delu Londona.
Ruševine su na kraju očišćene, a sef u kojem se nalazio Brejov „Omar“ je lociran, još uvek netaknut i neoštećen. Međutim, kada je otvoren, otkrivena je uništena crna masa. Toplota vatre otopila je kožu i ugljenisala stranice.
Knjiga kao spomenik dugog životnog dela
Tragičan kraj obe verzije „Omara“ i višegodišnjeg Brejevog truda nije uništio njegov entuzijazam i počeo je rad na izradi trećeg poveza kako je Velika Britanija slavila kraj rata.
Većina dragulja koji su “preživeli” bombardovanje korišćeni su za izradu. Vođenje radionice ograničilo je vreme koje je mogao da posveti povezu, tako da je to više bio projekat za penziju u koju je otišao 1980-ih. Nakon otprilike 4.000 sati rada, treći „Omar“ je konačno završen.
Brej je Britanskoj biblioteci poklonio treću verziju. Njegov nekrolog je u decembru 1995. opisao knjigu kao “spomenik dugog životnog dela”.
„Omar“ i pripadajući materijal trajno su ostavljeni instituciji nakon smrti Brejeve udovice Irene 2004. godine. Knjiga je ostala u kolekciji biblioteke, iako je pristup retko dozvoljen.
Bar za sada izgleda da nijedna “kletva” nije zavladala. Sam Brej ionako nikada nije razmišljao mnogo o ovoj ideji.
– Nisam ni najmanje sujeveran, iako kažu da je paun simbol katastrofe – rekao je komentarišući dizajn.
– Neki ljudi kažu da je paunovo perje predznak smrti, ali Stenli Brej je doživeo duboku starost – ističe Šepard, dodajući da je verovatno knjiga ta koja je Breja “održala”.
Neće ići sa vama
Na groblju “East Finchley” teško je pronaći nadgrobni spomenik knjigovezca Sangorskog. Ušuškan ispod drveta među drugim spomenicima, izuzetne rezbarije su istrošene i izlizane – baš kao i njegovo remek-delo na dnu Atlantskog okeana.
– Na neki način je savršena. Cela priča je meta-priča jer deo teksta govori: “Naravno, kada je dobiješ, koristi je, uživaj u životu, ali znaj da će se završiti, budi svestan toga”. To je skoro kao neka vrsta kletve. To vam govori „Veliki Omar“ – ako nešto sebi možete da priuštite, to treba i da uradite. Ali, budite svesni da ćete umreti i da to neće ići sa vama – zaključuje Rob Šepard.
Izvor: 24sedam
