Kada se ovako uporedi „naše“ i „njihovo“ detinjstvo, očigledno je da je sa stanovišta vrednosti na kojima smo mi odrastali, ovaj današnji fazon neprihvatljiv.
Lepe uspomene su najveće bogatstvo, a od sećanja na srećno detinjstvo nema lepših uspomena. Anastasija Kuznecova, mnogodetna majka, kako sama sebe predstavlja, uporedila je odrastanje današnjih roditelja sa detinjstvom današnje dece. Ona izdvaja pet pojmova kroz koje se jasno oslikava razlika između „onog“ i „ovog“ vremena.
POŠTOVANJE
Kad smo mi bili mali: Poštovali smo starije. Tako su nas učili. Svi su nas tako učili – roditelji, bake i deke, vaspitači, učitelji, nastavnici, komšije pa čak i neznanci. Bilo je to tako prirodno da niko nije ni razmišljao o tome čime li su predstavnici starije generacije zaslužili to poštovanje. Uredno smo im ustupali mesto u javnom prevozu. Na primedbe nepoznatih odraslih reagovali smo mirno, a izdiranje ljutitih nastavnika doživljavali smo istinski pokorno. Tek u tinejdžerskom dobu smo saznali da se i o nastavniku može loše govoriti, no za to je postojao dobar razlog, a nipošto nije bila opšteprihvaćena norma.
Danas: Naravno, mi govorimo deci da treba poštovati starije, pod kojima mislimo na sebe i na najdraže rođake. Istovremeno, smatramo da je nerazumno tražiti od njih da poštuju sve odrasle, te da je važno naučiti decu da razlikuju ko je dostojan poštovanja a ko nije. Ogovaramo pred njima svekrve, komšije, roditelje njihovih školskih drugova, i sa posebnim guštom nastavnike. Naša deca od malih nogu znaju da su nastavnici tu zbog njih, u službi njih i da skoro nemaju nikakva prava. Ne mogu da daju lošu ocenu ako za to ne postoje svi jaki razlozi – u protivnom će imati posla sa groznom ali pravednom mamom. Naravno, naša deca nisu savršena, ali ako se neko usudi da im stavi primedbu, pa još i u našem prisustvu – teško se njemu.
SLOBODA
Kad smo mi bili mali: Mi smo rano postajali samostalni. Sa stanovišta naših roditelja, odrastali smo prirodno: do godine prestali da nosimo pelene, do dve prestali da se vozimo u kolicima, do tri – mama prestala da nas vodi za ruku. Sa pet godina smo u potpunosti bili u stanju da na neko vreme ostanemo sami kod kuće, a već sa sedam je većina nas dobila pravo da poseduje ključeve za stan. Otprilike sa deset godina, već smo sami planirali svoje slobodno vreme: tako smo, na primer, organizovali vožnju biciklom po nekoliko desetina kilometara ili išli na pecanje a harpune za štuke pravili sami to jest sa drugarima. Da, često su to bili rizični poduhvati, ali smo znali ukus slobode, kreativno razmišljali i tek slutili: dosada – šta bi to moglo biti.
Danas: Gotovo da nikome ne pada na pamet da ostavi petogodišnje dete samo u kući a ako mu i padne na pamet, ujedno mu padaju na pamet i strašne misli o sukobu sa zakonom. Većina prati decu u školu do dvanaeste godine, preuzimajući pritom na svoja pleća ne samo teške rančeve nego i izradu domaćih zadataka. Nastojimo da sve držimo pod kontrolom, zato naša deca retko idu bilo gde sama. Ako je tema vožnja biciklom, može ali samo cela porodica i pod punom opremom; ako je pecanje – može na specijalno uređenom i za to predviđenom mestu. Naša deca se često žale da im je dosadno, ali nas to ne brine, jer znamo: to samo znači da su se njihovi pametni telefoni ispraznili i da im treba punjenje.
ŽIVOTNO ISKUSTVO
Kad smo mi bili mali: Upoznavali smo život „na dodir“. Zarađivali smo čvoruge, ali smo i sticali pravo iskustvo – socijalno, emotivno, kreativno – rečju, svakodnevno životno. Ponekad smo, da bismo našli mesta u društvenom okruženju, morali da koristimo pesnice, a oplavljeno oko našeg suparnika odrasli su doživljavali spokojno – kao potvrdu životnog iskustva. I sami smo zadobijali povrede, fizičke i mentalne traume, ali su nas one najčešće – koliko got to banalno zvučalo – činile jačima.
Danas: Imajući to tako bogato iskustvo, mi najbolje znamo šta je najbolje za našu decu. Čuli smo za psihotraume iz detinjstva, pa nastojimo da zaštitimo svoju decu od neprijatnih osećanja, stinih grešaka i velikih neuspeha. Uvek smo tu, stalno ih usmeravamo, podstičemo, sve ćemo učiniti za naša čeda. Da, usput, ako naše dete zaradi čvorugu od druga iz ideljenja, nećemo to tek tako ostaviti – razmatranje slučaja uz učešće roditelja i školskog kadra garantovano sledi! Svesni smo, naravno da čvoruge (i one na glavi i one na duši – V.S.R.) neće zaobići ni našu decu. Ali neka to bude kasnije, što kasnije… Kad mi ne budemo tu.
POVERENJE
Kad smo mi bili mali: Poverenje je bio osnovni pojam u odnosu ljudi, i to ne samo najbližih. Pre svega, država je verovala roditeljima da vole svoju decu i da im žele dobro. Nikome nije padalo na pamet da ih okrivljuje za neodgovornost ako, na primer, desetogodišnje dete ode samo u dom zdravlja po recept za sirup. A doktori dežurne službe nisu bili iznenađeni ako je dečaka sa slomljenom nogom dovuklo nekoliko derana u od snega mokrim kaputima – zna se da su mama i tata na poslu. Roditelji su sa svoje strane verovali lekarima i nastavnicima i, naravno – nama. Mi smo se pak bojali da ne prokockamo dobijeno poverenje. I još smo verovali da se prijateljstvo gradi na poverenju. Iako su, naravno, i nas upozoravali da ne razgovaramo sa nepoznatim čikama, saznanje o tome da postoje loši ljudi nikako nije narušavalo harmoniju u našim dečjim glavama – jer je dobrih bilo više!
Danas: „Šta je poverenje?“ – pitaju nas deca videvši na zidu škole reklamu za „dečiji telefon poverenja“. I tako se setismo da smo im zaboravili pričati o toj strani života.
Danas živimo u drugačijim okolnostima i moramo priznati da poverenje nestaje iz sveta ljudskih odnosa. Samo, iz nekih razloga mi se tome naročito i ne protivimo. Učimo decu da loše misle o ljudima, kada bez snebivanja, motive nečijih postupaka tumačimo u skladu sa opsegom sopstvenog fantaziranja. Često u našim razgovorima promiče misao da imati poverenja znači isto što i biti glup. Smatramo da će sumnjičavost i skepticizam pomoći našoj deci da „opstanu“, „probiju se“, postignu uspeh, ali ne dosećamo se da time u njima sejemo zabrinutost a žanjemo cinizam i ravnodušnost kao odbrambeni mehanizam.
NESEBIČNOST
Kad smo mi bili mali: Orlovi rano lete, Dečaci Pavlove ulice, Magareće godine, Mali princ, knjige o mnogim drugim junacima, o nesebičnosti, velikodušnosti i junaštvu formirale su naš unutrašnji svet, kao neodvojiv deo sistema vrednosti koji su u nas usadile porodica i škola. Od ranog detinjstva smo znali da činiti dobro „bez razloga“ nije lako, ali da se moramo truditi. Malo kasnije smo shvatili da su sposobnost za nesebične postupke i samopoštovanje neraskidivo povezani. Želeli smo da postanemo nastavnici, doktori ili kosmonauti prosto zato što smo iskreno želeli da donosimo korist ljudima. Verovali smo u dobro.
Danas: Na svakom koraku ponavljamo da svetom vlada novac. Od prvih godina života privikavamo dete na konkurenciju i veoma brinemo da li će se kod njega razviti „zdrav egoizam“. Činimo sve da bi naša deca shvatila vrednost novca: materijalno podržavamo obavljanje pokojeg kućnog poslička, dobre ocene (razume se, isključivo 5 i 5+ – V.S.R.) i – pristojno ponašanje! Što se tiče nesebičnosti, iz nekog razloga i nama se čini da je to stvar slabih, te da je to osobina od koje nema vajde u životu.
Nekada davno, pre više od dve hiljade godina, starorimski istoričar i filozof Gaj Salustije Krisp je rekao: „Koristoljublje onemogućuje najcenjenija osećanja: ljubav prema domovini, ljubav prema porodici, ljubav prema vrlini i čistoti.“ Da li se svet toliko promenio da su reči koje su važile vekovima zauvek izgubile snagu? Je li mudrac pogrešio? Saznaćemo to za nekoliko decenija, samo treba pričekati – završava svoj tekst Kuznecova.
Kada se ovako uporedi „naše“ i „njihovo“ detinjstvo, očigledno je da je sa stanovišta vrednosti na kojima smo mi odrastali, ovaj današnji fazon neprihvatljiv. Međutim, nameće se pitanje kako to da smo mi koji smo odrastali na drugačijim, pravim vrednostima, tako olako te vrednosti napustili i podlegli duhu vremena koji nameće sve suprotno onome na čemu smo stasavali, neke nove „vrednosti“ kojima tako predano učimo svoju decu? A možda „duh vremena“ nije odgovor na to pitanje? Možda cela stvar ipak zavisi od svakog od nas pojedinačno. Možda je odgovor u nama. Možda je pravi čas da se prisetimo onoga čega smo se naslušali „Mućni svojom glavom! Ako taj i taj skače u bunar, ’oćeš li i ti skočiti?!“
Izvor: Detinjarije
