Naše staro uverenje da imamo decu kojoj po pameti i znanju ne mogu ni da primirišu razni belosvetski mediokriteti – polako bledi. Rezultati PISA testiranja u kojima poslednjih godina učestvuje i Srbija svrstavaju nas baš tame negde među osrednje, gde, ukoliko želimo napredak i svojoj deci i svojoj zemlji, nikako ne bi trebalo da ostanemo. Ni pokazatelji razvoja osnovnih bioloških sposobnosti današnjih klinaca nisu ohrabrujući, što znači da njihove potencijale puštamo niz vodu. Šta mogu roditelj, vaspitač, učitelj, nastavnik, institucije i država da učine da se to promeni na bolje? Kako razmrdati vijuge novih generacija koje mogu daleko više nego što mislimo da mogu?
“Rezultati su iz generacije u generaciju sve slabiji, tako da moramo pod hitno nešto na menjamo.” upozorava dr. Ranko Rajević, izvršni direktor Mense Srbije, predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, i autor „NTC sistema učenja“ koji se zasniva na povećavanju intelektualne sposobnosti dece predskolskog uzrasta i povecanju funkcionalnog znanja.
„Poremećaji koncentracije, disleksija, disgrafija, govorni poremećaji, slaba akomodacija oka, ravni tabani – nekada su ovi razvojni problemi bili sporadični, dok je danas teško pronaći dete koje nema bar jedan od navedenih.“
“Prema istraživanjima koja smo radili sa predškolskim ustanovama u Srbiji i Evropi, a sve uz saradnju sa visokoškolskim ustanovama (Filozofski fakultet Novi Sad, Odsek za pedagogiju i Pedagoški fakultet iz Ljubljane) naša deca pokazuju da je nivo razvoja važnih bioloških sposobnosti smanjen, što može da rezultuje kasnijim poteškoćama u učenju, a u pojedinim slučajevima učenje je potpuno nemoguće .” upozorava on.
Poremećaji koncentracije, disleksija, disgrafija, govorni poremećaji, slaba akomodacija oka, ravni tabani – nekada su ovi razvojni problemi bili sporadični, dok je danas teško pronaći dete koje nema bar jedan od navedenih. Oko 70% dece u većim gradovima Srbije ima ravna stopala. Prema istraživanjima Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora iz Beograda, čak 63% dece predškolskog uzrasta ima problem u verbalnoj komunikaciji. “Samo prisustvo logopeda u predškolskoj ustanovi govori da sve veći broj dece predškolskog uzrasta ima poteškoća sa govorom”, kaže Bosiljka Jovanović, vaspitač u predškolskoj ustanovi “Princeza Olivera” u Beogradu. “Deca sve više pričaju čudnim naglascima, koriste čudne reči, a roditelji zaposleni u trci za karijerom im posvećuju sve manje pažnje. Samim tim, deca provode sve više vremena ispred TV i računara.”
Neka stvaraju sinapse!
Hroničan nedostatak fizičke aktivnosti i to one uz kakvu su odrastale prethodne generacije, jedan je od glavnih krivaca za ovako uznemirujuće stanje biološkog razvoja dece, smatra dr. Rajović: “Mozak se razvija intenzivno i posle rodjenja i formira sve glavne puteve do pete i još malo do sedme godine. U tom periodu je važno pružiti detetu prirodno okruženje, u kakvom se mozak kroz evoluciju razvijao. Ukoliko detetu uskratimo neke od tih aktivnosti, smanjujemo broj sinapsi u mozgu svog deteta. A sinapse su važne, jer je dokazano da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Upravo jedna od takvih aktivnosti jeste vrtenje dece, koje mi iz neznanja sprečavamo (a rotacijom se podstiče stvaranje velikog broja sinapsi u mozgu i dete često instiktivno rade neke aktivnosti i pokrete, da bi stimulisalo svoj mozak)” objašnjava dr. Rajević.
„Ukoliko detetu uskratimo neke od tih aktivnosti, smanjujemo broj sinapsi u mozgu svog deteta. A sinapse su važne, jer je dokazano da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi.“
Prva karika u “lancu inteligencije” jesu roditelji – na njima je da “puste” decu da stvaraju neuronske veze instinktivno, tako što ih neće sprečavati da se vrte, skaču, ljuljaju, penju na drveće, i igraju tradicionalne dečje igre koje su pravi motor razvoja mozga i inteligencije.
Paradoksalno, to je baš ono što današnji roditelji pokušavaju da izbace iz detinjstva svojih mališana, usled trenda preteranog zaštićivanja i straha od povreda. “Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece. A panika zbog svake modrice i ogrebotine pretvara se i u zahteve vaspitačima i nastavnicima da bolje “čuvaju” decu, što se na kraju svodi na ograničavanje ili čak ukidanje fizičkih aktivnosti.
“Nisu problem samo roditelji. U sličnoj dilemi su i učitelji i vaspitači zbog nedovoljne definisanosti povrede kod deteta. Često se u praksi i najmanja modrica, razderotina ili ogrebotina smatraju za povredu, što podrazumeva pisanje izjava i razne neprijatnosti…” objašnjava Bosiljka Jovanović. “Tako da smo i sami u situaciji da zbog istih pomeramo granice željenog ponašanja kada je u pitanju motorika, naročito u slobodnoj igri.”
“Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece.
Naučimo ih da uče
Bubanje umesto pravog učenja, kako dobro zna svako ko se kampanjski pripremao za kontrolnu vežbu ili ispit, na kraju rezultira lošim razumevanjem naučenog i naravno – rupama u znanju. A čini se da su zahtevi obrazovnog sistema upravo okrenuti ovakvom vidu savladavanja gradiva, gde se insistira na reprodukovanju ogoromnih količina podataka, koji zatim “iscure” iz glave istom brzinom kojom su i u nju “sipani”. Drugim rečima, deca ih slabo pamte, ali zato brzo zaboravljaju, a i dok su im znanja još koliko-toliko u glavi, ničemu im ne služe jer ne umeju da ih upotrebljavaju.
“Mozak radi po principu asocijacija, ali taj fiziološki mehanizam ne koristimo u redovnom učenju. I dalje se oslanjamo na reprodukciju i time koristimo ograničene kapacitete mozga. Moramo drugačije da radimo i učimo ako želimo da naša deca bolje uče, lakše pamte, bolje povezuju… a to ne može kada se uči reproduktivno. Znači, tu smo na početku i rezultati naše dece na PISA testu govore, da moramo pod hitno da menjamo pristup učenju i da naučimo decu šta je prirodno učenje.”
“Mozak radi po principu asocijacija, ali taj fiziološki mehanizam ne koristimo u redovnom učenju. I dalje se oslanjamo na reprodukciju i time koristimo ograničene kapacitete mozga.“
Ono što našoj deci nedostaje jeste funkcionalno znanje. “Funkcionalno znanje je zapravo baratanje sposobnostima koje razvijamo kao deca, a to su apstraktne klasifikacije, subklasifikacije, asocijacije. Sve to je nedovoljno zastupljeno u predškolskim programima u Evropi i čitavom zapadnom sistemu. Posledica ovoga su slabiji rezultati Evrope na testovima znanja i sposobnosti u odnosu na zemlje Istočne Azije, što se iz godine u godinu sve više vidi. Zbog toga je Evropa proglasila za prioritetprograme za povećanje funkcionalnog znanja. Pojedine države smanjuju gradivo u udžbenicima, ali rezultati su i dalje loši…” navodi on.
NTC – učiti, a igrati se
NTC program učenja (NTC je skracenica Nikola Tesla centar, Odsek Mense za darovite), čiji je autor dr. Rajović, od strane Mense International proglašen je za jedan od najboljih, za rad sa darovitom decom. “Program je kombinacija neurofiziologije, medicine, pedagogije i psihologije, a njegova načela podeljena su u 3 celine: razvoj sinapsi i aktivnosti koje to stimulišu, rano podsticanje sposobnosti učenja na fioziološki način i podsticanje razvoja funkcionalnog znanja.“ objašnjava dr. Rajević.
“Čitav program deluje na decu kao igra, jer smo osmislili da većinu aktivnosti dete provode u igri, tako da ni ne znaju da su učili, a upamte skoro sve.” objašnjava on. “Tu naročito pomaže II faza programa (asocijativno učenje) i III faza programa (Zagonetne priče) u okviru koje se u seminare uključuje i dečji pisac Uroš Petrović, koji je koautor programa. Evo primera kako mi izbegavamo reproduktivno učenje i sistem reproduktivnog ispitivanja: klasično pitanje bi bilo “koja životinja liči na konja i crno bele je boje?” a pitanje koje stimuliše asocijativno razmišljanje je “preko koje životinje predje najveći broj pešaka?” U našem programu razvoj asocijativnog učenja počinje već od četvrte godine i većina dece u šestoj godini već barata asocijacijama. To sve usvajaju kroz igru i na taj način mozak, koji se intenzivno razvija upravo u tom periodu, to prihvata kao prirodno. Samim tim, detetu će biti olakšano kasnije učenje u školi.”
„Evo primera kako mi izbegavamo reproduktivno učenje i sistem reproduktivnog ispitivanja: klasično pitanje bi bilo “koja životinja liči na konja i crno bele je boje?” a pitanje koje stimuliše asocijativno razmišljanje je “preko koje životinje predje najveći broj pešaka?”“
NTC program danas se sprovodi u dosta gradova Srbije. “Ministarstvo obrazovanja je dosta pomoglo i program NTC učenja je sastavni deo stručnog usavršavanja i za vrtiće i za škole, tako da naša znanja prenosimo na vaspitače i učitelje.” kaže dr. Rajović. “Napisali smo i knjigu “IQ deteta, briga roditelja”, kako bi i sami roditelji mogli da sprovode deo programa.” Oko 20 država sa svih kontinetata želi da radi ovaj program, ali fizički ne možemo to da postignemo, tako da radimo u 14 država – u nekim državama sprovodimo program uz akreditaciju Ministastva obrazovanja, u nekim imamo saradnju sa fakultetima, a u nekoliko država NTC program je tek u fazi pilot projekta.“ navodi on.
Kako priča dr. Rajović, u početku su protiv dela programa bili stariji psiholozi, koji su smatrali da NTC program decu uči nekim stvarima koje su njima nepotrebne u tim godinama života. “Ali upravo sa tim “nepotrebnim stvarima” pokrećemo asocijativno razmišljanje, koja je osnov prirodnog tj. fiziološkog učenja.”
„Deca se u stvari zabljavljaju. Kao i uvek, spremna su na saradnju ako je način na koji ponudite sadržaj njima primiren, a lakše uče jer pamte uz pomoć simbola.“
Ni roditeljima nije uvek baš najjasnije zašto deca u vrtićima uče da razlikuju marke automobila ili zastave država. “U praksi, primena NTC sistema, gledano iz ugla roditelja, deluje pomalo čudno – naročito učenje apstraknih simbola (zastave, grbovi, marke automobila, sobraćajni znakovi, oznake država..) “ kaže vaspitačica Bosiljka Jovanović, koja u radu sa decom sprovodi elemente NTC programa. “Sa manje čuđenja a više simapatija prihvataju povećanje broja motoričkih aktivnosti, naročito ako su tu lopta, vijača, lastiš, razni markeri, obručevi, igre rotacije, preskakanja, provlačenja, radionice fine motrike… Na vežbe za razvoja grafomotorike roditelji su već ranije nailazili, naročito u predškolskoj grupi, ali posebnu blagonaklonost pokazuju ka zagonetnim pričama i pitanjima kojima se i njihov deca oduševljavaju. Deca se u stvari zabljavljaju. Kao i uvek, spremna su na saradnju ako je način na koji ponudite sadržaj njima primiren, a lakše uče jer pamte uz pomoć simbola. Takvo pamćenje duže traje i olakšava im se da reprodukuju (ispričaju, prepričaju) usvojeno. Deci moje vaspitne grupe najviše se dopadaju Zagonetne priče i pitanja, gde se posebna pažnja posvećuje formulaciji pitanja. Kao rezultat ovakvih aktivnosti nastala je igra pod nazivom Pogodi zagonetni pojam. Pravila ove igre su deca sama formirala.” dodaje ona.
Daroviti su dar
“Darovita deca su najveci prirodni resurs i kada budemo shvatili da od njih umnogome zavisi bogatstvo države, možda ćemo im posvetiti malo više pažnje.” naglašava dr. Rajović. “ Jedan od velikih problema je nemogućnost rane detekcije darovite dece (u predškolskom uzrastu). Čak i u školskom uzrastu oko 30% darovite dece ostane neprepoznato od stane učitelja. Mi imamo malo darovite dece i ne želimo da ta deca odu u beli svet. Najbolje bi bilo da ostanu ovde, a ako neki i odu, onda bar da ostanemo na vezi da znamo gde su, šta rade, da učestvuju u zajedničkim projektima. Zapravo, da budu svojevrstan most.
“Darovita deca su najveci prirodni resurs i kada budemo shvatili da od njih umnogome zavisi bogatstvo države, možda ćemo im posvetiti malo više pažnje.”
Najveći problem je što od potencijalno genijalne dece, tek svako sedmo postane i darovito (prema podacima američke Mense), pa je upravo zbog ovog podatka važno da shvatimo da mi u procesu odrastanja u sistemu vrtić-škola-srednja škola, gubimo 17 od 20 genijalne dece, koliko ih ima na 1000 rođenih. A ako uzmemo u obzir podatak iz Termanove studije (prva i najveća studija praćenja darovite dece u periodu odrastanja i školovanja) da su daroviti najveći prirodni resurs svake države, jasno je da ovom delu populacije moramo mnogo više da se posvetimo, ako hoćemo da svima nama bude bolje. Upravo zato, rad sa darovitima predstavlja strateški važan segment razvoja, posebno u bogatim državama. Naš program se bavi upravo ovom ranom stimulacijom, jer želimo da pomognemo da potencijalno darovito dete to i postane.
Gde smo tu mi?
Šta treba da znaju roditelji kada je u pitanju razvoj sposobnosti njihove dece. Što je još važnije, šta oni mogu da preduzmu po tom pitanju?
“Poslednjih nekoliko godina, kako sam uobličio ta nova otkrića i to povezao sa pedagogijom, postalo mi je jasno koliko smo mi roditelji odgovorni i koliko smo (često u najboljoj nameri) puta oštetili i usporili razvoj svoje dece.” objašnjava dr. Rajović. “Zbog toga bi roditelji trebalo bi više da nauče o dobrim i korisnim aktivnostima, zašto su one važne i kako pomažu, pa će ih onda i primenjivati u svakodnevnim igrama sa svojim detetom. Isto tako, moraju da nauče i šta je štetno, kako bi sveli greške na najmanju moguću meru i time pomogli i stimulisali razvoj deteta. Jedan od prvih primera jesu dečije sobe u jednoj boji, jer roditelji kupuju za devojčicu roze sobu, a za dečake plavu. Oni time dete uskraćuju za prvu i veoma važnu stimulaciju, a to je prijem kontrasnih slika.” kaže dr. Rajović.
“Sledeća greška je kada detetu koje je u fazi intenzivnog razvoja, dozvoljavamo da radi potpuno beskorisne i sa evolutivnog stanoviša štetne aktivnosti, kao što je gledanje u ekran koje traje i po nekoliko sati dnevno.“
“Sledeća greška je kada detetu koje je u fazi intenzivnog razvoja, dozvoljavamo da radi potpuno beskorisne i sa evolutivnog stanoviša štetne aktivnosti, kao što je gledanje u ekran koje traje i po nekoliko sati dnevno. Posledice su brojne, a ovaj put ćemo se osvrnuti na jedan od mnogih problema, a to je remećenje normalnog spavanja. Mozak se razvijao milionima godina i uspostavljen je dnevno-noćni ritam funkcionisanja. Gledanjem televizije, posebno uveče, pomera se odlazak na spavanje tako da deca umesto u 20 ili najkasnije u 21h, idu na spavanje čak i u 22h, a u pojedinim slučajevima deca idu na spavanje i posle 23h. Time se remeti osetljivi mehanizam koji zavisi od pinealne žlezde, organa koji zauzima centralno mesto u mozgu. Najkraće rečeno, ne poštujemo našu evoluciju i prirodan razvoj i mislim da plaćamo danak tehnološkoj revoluciji. Pojava neobičnih razvojnih smetnji (kojih nije bilo u toj meri pre 20-30 godina), govore da smo negde pogrešili i skrenuli decu sa biološki optimalnog razvoja. Brojni poremećaji i smetnje kod dece, koji su sve prisutniji (disleksija, disgrafija, poremećaj govora, ravni tabani, usporena akomodacija…) mogu se delimično objasniti smanjenim razvojem sinapsi u pojedinim delovima mozga, jer nedostaje prirodna stimulacija. Zato je najvažnije da roditelji shvate, da je dečja igra ( i to one zaboravljene dečje igre od pre 15-20 i više godina) najvažnija za razvoj dece. Većina takve dece će imati poteškoće u učenju… a mogli smo to sprečiti da smo na vreme znali, tj. dok su deca mala – šta je dobro, šta je korisno, šta je štetno…” zaključuje dr. Rajović.
„Brojni poremećaji i smetnje mogu se delimično objasniti smanjenim razvojem sinapsi u pojedinim delovima mozga, jer nedostaje prirodna stimulacija. Zato je najvažnije da roditelji shvate, da je dečja igra ( i to one zaboravljene dečje igre od pre 15-20 i više godina) najvažnija za razvoj dece.“
I Bosiljka Jovanović slaže se da roditelji moraju da povuku crtu i decu usmere na aktivnosti koje ne odmažu dečjem razvoju, već ga stimulišu: “Ravna stopla, deformiteti kičmenog stuba, gojaznost, nezainteresovanost deteta za bavljenjem sportom – sve su to rezultati preterano dugog sedenja deteta u zatvorenom prostoru, igre za kompjuterom i preteranog gledanja tv-a. Roditelji deci ne treba da zabrane računar i tv, već da ih svedu na što manju moguću meru uz kontrolu sadržaja koji su deci dostupni putem ovih medija. Najjednostavnije i najočiglednije rešenje su roditelj i dete sa loptom ili nekim drugim sredstvom u šetnji u parku ili na nekoj drugoj otvorenoj površini tj. neposredan kontakt roditelj-dete verbalno i motorički. Rezultat je zdravo, skladno razvijeno, spretno i odvažno dete. Takođe, treba ga podsticati na govor pružajući mu dobre uzore, obavezno odgovarati na sva pitanja koje ono postavlja, ma koliko nam to ponekad bilo zamorno.” savetuje ona.
Dakle, ukoliko ste spremni da se detetu posvetite i učinite sve što je u vašoj moći da podstaknete njegov razvoj, da mu pomognete da izvuče maksimum iz sebe – ohrabrujuće je znati da to i nije toliko teško. Priroda mnogo toga radi i sama, i često je potrebno samo da joj se sklonite s puta. Osluškujte svoje dete, ne potcenjujte njegove sposobnosti, negujte ljubav prema mozganju i učite i dete da voli “moždanu gimnastiku”. I naravno, ne zaboravite da inteligencija i znanje nisu sami sebi cilj niti takmičarski sport, već sredstvo da se život proživi što smislenije i ispunjenije.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
