Nekad se mislilo da mališani koji su jedino dete u porodici odrastaju u samožive, sebične i slabije socijalno prilagođene osobe zbog roditelja koji su previše popustljivi.
Danas stručnjaci ne misle tako, ali poručuju roditeljima da je ipak najteže odgajati samo jedno dete.
Prednost jedinaca je što se roditelji detetom bave s nepodeljenom pažnjom, pa se ono ne mora boriti za svoje vreme i mesto u porodici i tako odrasta s osećanjem samouverenosti i nezamenjivosti.
Ali, nedostatak je što dete odrasta bez brata ili sestre, dakle bez jednog sebi vrlo bliskog bića s kojim bi trebalo učiti o konkurenciji, borbi, mirenju da bi steklo dragocena rana iskustva o prirodi komunikacije s drugima i o ljudskoj prirodi.
Najgora stvar koju roditelji jedinaca mogu uraditi jeste da žele potpuno kontrolisati i zaštiti dete. Prirodno je da dete pokuša linijom manjeg otpora rešiti problem i pozvati mamu i tatu da mu sve završe, ali se vi trebate odupreti toj zamci.
Vi trebate biti tu da pomognete, ali morate odgajati samostalno, zdravo dete. Takav mališan će lako naći prijatelje koje će mu na pravi način nadoknaditi nedostatak brata ili sestre.
Roditelji jedinčeta trebaju obratiti više pažnje na sledeće:
– pomoći detetu da “izađe” iz centra pažnje,
– učiti ga kako će se približiti svojim vršnjacima,
– potruditi se da već u ranom detinjstvu stekne bliske prijatelje,
– naučiti ga da sarađuje s drugom decom i da s njima deli i igru i igračke.
Sve navedeno roditelji trebaju raditi u nastojanju da njihovo jedinče ne ostane samo u svom malom kraljevstvu.
