Čovek kao ličnost se u velikoj meri formira u detinjstvu – tokom primarne socijalizacije, koja se ubrzano odvija do oko 15. godine života. Mnogo toga na šta smo navikli u detinjstvu i adolescenciji prenosi se u naše odrasle živote. I nešto od toga je veoma uznemiravajuće, kako prenosi Parents portal. Psiholog, autor teorije adaptivne inteligencije Valeri Gut napominje da je oko 40% radnji koje automatski obavljamo svaki dan zasnovano na našim navikama iz detinjstva.
1. Moraš sve da pojedeš
Možda ništa ne izaziva jače zavisnosti od loših navika u ishrani. Na primer, gutanje tuge i anksioznosti. Inače, naši roditelji i bake i deke su nam predlagali da to radimo – kada su nam dali nešto slatko da nas uteše. Razmislite o tome – koliko često posežete za čipsom, sladoledom ili brzom hranom kada vam je dosadno ili vam je teško? Šanse su da ste se ovako nosili sa anksioznošću kao dete. A roditelji često za svoje dete uključe crtani film tako da se zabavi i brzo pojede sve što mu se stavi na tanjir. Ovo odlično funkcioniše čak i kod odrasla osoba – čim uključite epizodu omiljene TV serije, tanjir karbonare je već prazan, a stomak kao da vam i dalje prazan… Psiholozi jednoglasno kažu: navika da se jede uz ekran dovodi do prejedanja.
2. Budite zadovoljni onim što imate
„Najbolje je neprijatelj dobrog“, „Hoćeš mnogo, dobijaš malo“, „Bolje ptica u ruci nego vrabac na grani“. Sve ove narodne izreke suština su stavova koji se ugrađuju u našu svest u detinjstvu. Tako nas roditelji pripremaju za greške, neuspehe i preokrete sudbine. Avaj, ti isti stavovi, koji kao da štite našu psihu kada se suočimo sa nevoljama, blokiraju i motivaciju da postignemo više, da skočimo iznad glave, da postanemo najbolja verzija sebe. Isti stav se često prenosi i na novac. Pisac Ken Honda govori o „traumi novca“ nanetoj u detinjstvu. Tako su neki morali da se odreknu svojih omiljenih aktivnosti, poput fudbala ili plesa, jer roditelji nisu mogli da plate nastavu. Ili su ih u školi zadirkivali da nemaju modernu odeću i sprave, što se pretvorilo u kompleks inferiornosti. Zbog toga dete, umesto da teži višem životnom standardu, može sebi zabraniti da želi više.
3. Potisnute emocije
„Pravi muškarci ne plaču“, „Dečaci se ne ponašaju tako“, „Treba da sačuvaš čist obraz čak i u lošoj igri“, „Devojka ne treba da se ponaša histerično. Nažalost, roditelji često programiraju svoju decu da potiskuju svoje emocije umesto da ih uče kako da se izražavaju i govore na emotivno prihvatljiv način. Niko ne kaže da treba ohrabrivati dete da zalupi vratima, izbezumi se i ode – ali ga je potrebno navesti da priča o svojim osećanjima i zajedno razgovaramo o tome kako da ih obuzdamo, da se ponašamo mirnije, pre svega zbog njih samih. Ako se to ne uradi, u odraslom životu osoba će radije progutati svoje pritužbe, tolerisati ponašanje koje mu je neprijatno, kako ne bi izazvalo otvoreni sukob. Biće veoma teško razgovarati o svojim osećanjima i na kraju može dovesti do depresije.
