Nekada su se u ovo vreme mnogi spremali na put kod rođaka u selo. Na Dan Republike, 29. novembra, klale su se svinje, topili čvarci, pravile kobasice, punili zamrzivači za zimu. Vremena su se promenila, a običaji se preselili na društvene mreže.
Kada je pandemija privremeno otežala kupovinu direktno od proizvođača, naši ljudi su svoje proizvode počeli da dostavljaju na kućnu adresu. Pokazalo se vremenom – nikao je novi biznis, objavio je RTS.
U taj posao upustila se i Ana Karanović, koja se, nakon završenih studija, vratila na porodično imanje gde danas proizvodi dimljeni kačkavalj, kopaonički kajmak, kiselo mleko, a u Beograd dolazi na dve nedelje sa uvek punim kombijem.
“Dok sam studirala više sam bila gladna nego sita, ne zato što nisam imala novca da kupim hranu nego šta god da sam kupila nije bilo ni nalik onome što imam kod kuće. Tad sam shvatila da ono što se kod nas gaji i proizvodi je pravo blago”, kaže Ana Karanović s Kopaonika.
Na tezgi kod Radića, služi se doručak. Najbolja reklama je kada ljudi probaju, pa požele još da ponesu kući. Sledeće godine ova poradica slavi 20 godina od prve tegle ajvara.
“Tajna uspeha je ljubav prema tom poslu. Majka kaže, danas je 100. dan kako ljušti ajvar. Kaže ona meni čoveče, muka mi je više od paprike i ajvara, ali voli”, kaže Vladimir Radić, proizvođač hrane.
Zbog ljubavi se i Aleksandra Pavlović vratila u Brus, gde sada sa svojim suprugom pravi ajvar, džem od šumskog voća i voćne sokove.
“Koliko god da je dan dugačak on je kratak da se sve uradi. Imam dvoje male dece, ustajem oko 6, spremam ih, vodim ih u vrtić, ja idem u radnju – tu me čekaju radnice koje ljušte papriku, na primer kada je sezona ajvara. I kući idem oko devet ili deset uveče”, kaže Aleksandra Pavlović, proizvođač hrane.
Iz Banata svake nedelje Relja i Stojan dolaze u Beograd kako bi do kupaca dovezli ono što, kako šaljivo Stojan kaže za svoju suprugu, srce njihovog posla napravi.
“Prvo su naše bake pravile za nas, pa smo mi kasnije počeli da pravimo za sebe, to je išlo tako što je često ostajalo više nego što nam treba i onda smo krenuli rodbini, prijateljima da dajemoi zato što jednostavno ne bacamo hranu, to je tužna stvar”, kaže Relja Jarkovački, proizvođač hrane.
Da sve što rade ima smisla, potvruđuju oni koji njihove štandove posećuju godinama. Neko iz ljubavi, neko zato što mora. Često umorni, ali uvek spremni da ugoste, popričaju.
Ipak, svako druženje ima kraj, jer ovi proizvođači moraju nazad na svoja imanja kako bi počeli sa pripremom za narednu isporuku.
