Bila je jedna od prvih novinarki, smatra se začetnicom istraživačkog novinarstva, bila je pronalazačica i inovatorka, industrijalka, borkinja za žene i ženska prava. I sve to u devetnaestom veku…
Rođena je 5. maja, davne 1864. u radničkoj porodici, u današnjoj Pensilvaniji, kao Elizabet Kokran Siman. Zbog siromaštva seli se sa porodicom u Pitsburg, gde dane provodi čitajući novine i posmatrajući društvo. Revoltirana tekstom u ondašnjim lokalnim novinama, koji mizoginira žene i karakteriše ih kao domaćice koje treba da budu privržene kući i porodici, bez prava na slobodu mišljenja, političke stavove, i prava na rad, šalje pismo glavnom i odgovornom uredniku, za koje će se kasnije ispostaviti da predstavlja prekretnicu u životu ove uspešne žene. Naime, urednik tog lista bio je toliko oduševljen rečitošću i britkosti uma mlade Elizabet, da joj je odmah ponudio posao, ne znavši da je u pitanju žena. Nakon tog saznanja odustaje od te ideje, ali ga Elizabet ubeđuje da je ipak primi, a kako je za žene tog vremena bilo neuobičajeno da imaju bilo kakve poslove a pogotovo da se bave profesijama poput novinarstva, dodeljuju joj pseudonim pod kojim će dalje stvarati. Rođena je Neli Blaj.
Kratko je uspevala da piše o onome što ju je zaista zanimalo, o položaju žena u društvu i o poslovima kojima su se žene tada bavile, uredništvo „Pitsburg dispečera“ joj je uglavnom davalo teme koje se tiču mode, vrtlarstva i društva. Uspeva da se izbori za preseljenje u Meksiko, odakle će raditi kao dopisnica tog lista. Međutim, hrabrost, neustrašivost i žednost za istinom Neli su u Meksiku umalo koštale glave. Otkrila je kako vlast tadašnjeg Porfirija Dijaza zatvara lokalne novinare, i sve njegove neistomišljenike, i zbog iznošenja tih činjenica u javnost je i sama rizikovala život. Pod pretnjama da će je uhapsiti, Neli je bila primorana da se vrati u Pitsburg, ali nesrećna i nezadovoljna „laganim“ temama koje su joj jedine bile dopuštene, odlučuje da se preseli u Njujork, i da sreću potraži tamo. Iskustvo iz Meksika prenela je u knjizi „Šest meseci u Meksiku“.
Sa samo 21 godinu, Neli postaje stanovnik „Velike Jabuke“. Zakucala je na vrata lista „The New York World“, gde je njen talenat i znanje prepoznao čuveni Džozef Pulicer. Kao novinarka tog lista započinje svoju prvu istraživačku priču. Zaintrigirana glasinama o lošem ophođenju zaposlenih prema pacijentkinjama jedne mentalne ustanove, odlučila je da proveri kakvo je stanje u toj bolnici. Jedne noći iznajmila je apartman, te počela da glumi. Vikala je, pravila scene, govorila zaposlenima i gostima u toj zgradi kako nikome ne veruje, nije želela da uđe u sobu i oglumila pravi nervni slom sa šizofrenim epizodama. Prijavili su je policiji, na sudu je glumila amneziju i kako ne zna o čemu se radi, nekoliko doktora ju je pregledalo i na kraju su je zatvorili baš u tu bolnicu. Cilj je postignut, unutra je. Uverila se u žestok tretman medicinskog osoblja prema pacijentkinjama unutra i o svemu tome je pisala u knjizi „Deset dana u ludnici“.
Raskrinkala je čak i to da su u tom sanatorijumu strankinje, koje su zbog toga što ih niko nije razumeo, jer govore stranim jezikom, sasvim zdrave zatvorene. Da su muževi zatvarali svoje žene da bi nastavili da žive sa svojim ljubavnicama. A da osobe kojima je zaista trebala psihička pomoć, istu nisu ni dobijale. Umesto toga, hranili su ih splačinama, pokvarenom hranom, tukli su ih, iživljavali se na njima, terali ih da se smrzavaju, nisu im dali da spavaju… Nelin pristup istraživanju te priče, revulicionaran je bio, ne samo za novinarstvo, nego i za čitav američki sistem. Nakon objavljivanja njene knjige, pokrenut je čitav niz reformi, razne promene u društvenom sistemu, povećan je budžet za sanatorijume, postavljene su bolje kontrole, kao i stručniji kadar u pregledu pacijenata.
Insipirisana pričom Žila Verna „Put oko sveta za 80 dana“, Neli predlaže uredništvu da ona pokuša da obiđe svet za kraći period ili barem isti. Svoj plan ostvaruje 1889. i kreće u svoju pustolovinu. Neli iz Njujorka kreće parobrodom, a u svoju maršutu po svetu uključila je i posetu upravo Žil Vernu. Kako ova čitava priča kreće da postaje izuzetno popularna, list „Kosmopoliten“ šalje svoju novinarku Elizabet Bizland na isti put, dok Neline novine organizuju neku vrstu klađenja sa narodom, koji je pogađao tačan dan i sat kada će se vratiti. Uspela je da „pobedi“ koleginicu iz suparničkog lista, i da završi svoju pustolovinu za 72 dana, šest sati i 11 minuta. Roman Žil Verna izdat je u deset tiraža, iako je od njegovog prvog izlaska u svet prošlo već dobrih 17 godina, a tiraž lista porastao je nekoliko puta. Metju Gudman, inspirisan Neli, napisao je knjigu „Osamdeset dana“ u kojoj je opisao istorijsku trku dve mlade dame na 45 hiljada kilometara.
Uz mnoge mlade žene, radila je za sitninu u fabrici kartonske ambalaže, podnela je molbu za posao sluškinje, lečila se u medicinskom dispanzeru za siromašne, gde joj umalo nisu izvadili krajnike. Trenirala je sa bokserskim šampionom Džonom Salivanom. Nastupila je kao horistkinja na Muzičkoj akademiji – zaboravila je da izađe, pa se našla sama na bini. Posetila je gluvu, slepu i nemu talentovanu devetogodišnjakinju Helen Keler. Jednom je čak kupila bebu, ne bi li otkrila kako teče njujorška trgovina belim robljem. Bila je jedini novinar koji je sa Pullman Railroad štrajka maja 1894. u Čikagu izveštavala iz perspektive štrajkača. Gotovo svake sedmice časopis „World“ imao zanimljive pustolovine.
Uvek je stajala na strani siromašnih i obespravljenih, uvek je utkala deo sebe u priču i prenosila svoja osećanja i zapažanja, otvarala je vrata mnogih bogatih i slavnih ličnosti tog doba.
Nakon udaje, povlači se iz novinarskih voda, i postaje industrijalka, na čelu muževe kompanije, koja se bavila proizvodnjom buradi. Tek posle izvesnog vremena, nakon njegove smrti, vraća se novinarstvu i postaje prva žena, ratni izveštač, jer odlazi na Istočni front u Prvom svetskom ratu i izveštava iz tadašnje Austrougarske. Neli Blaj, 1922. gubi bitku sa upalom pluća i umire. Sahranjena je u Njujorku, ali njena dela, njen trud i sve što je učinila za žene, nastavljaju da žive.
Za sve žene, za sve novinarke, za sve što je uradila, hvala!
