ako nije bila umetnica, njeno ime je neodvojivi deo istorije umetnosti, uz najpoznatije stvaraoce svog doba…
Izabela d’Este, Markiza od Mantove, rođena je 19. maja 1474. godine. Njen život danas nam je najpre poznat zahvaljujući bogatoj prepisci koju je vodila sa svojim krugom prijatelja, saradnika, rođaka. Ta prepiska, sa više od 2.000 sačuvanih pisama, donosi informacije ne samo o umetničkom svetu renesanse, već i o jedinstvenoj ulozi koju je ova žena imala u njoj, piše Avant Art Magazin.
Bila je vladarka, zaštitnica umetnosti, majka osmoro dece, muzičarka i inovator u modnom smislu. Njene inovacije u oblačenju kopirale su žene na dvorovima u čitavoj Italiji i čak i u Francuskoj. Veliku pažnju posvećivala je i unapređenju proizvodnje i razmene hrane, čuvanju životinja i baštovanstvu.
Rođena je u aristokratskoj porodici u Ferari. Otac joj je bio vojvoda Erkole I d’Este, a majka Leonora Napuljska, ćerka Ferdinanda I, napuljskog kralja. U porodici je dobila odlično klasično obrazovanje i još kao devojčica upoznala mnoge humaniste i umetnike. Učila je rimsku istoriju, a veoma brzo je počela da prevodi sa grčkog i latinskog. Pored istorije i jezika, znala je da recituje Vergilija i druge antičke pesnike, a odlično je svirala lautu, pevala i osmišljavala nove plesne korake.
Sa samo šest godina već je imala ugovoren brak sa Đanfrančeskom Gonzagom, budućim markizom od Mantove. Iako Gonzaga nije bio lep, Izabela mu se divila zbog hrabrosti i snage. Idućih nekoliko godina je provela pripremajući se za ulogu markize od Mantove.
Brak je sklopljen deset godina kasnije, 1490. godine, kada je Izabela napunila 16 godina, a Gonzaga postao markiz i general vojske Mletačke republike (Venecije). Zbog tih obaveza je često odlazio u Veneciju, dok je Izabelu ostavljao da upravlja dvorom i da vodi poslove. Izabela je ostajala okružena svojom porodicom, u društvu majke i sestre Beatriče, a kasnije se zbližila sa Elizabetom Gonzaga, sa kojom je vreme provodila čitajući knjige i putujući van grada. Intenzivno su se dopisivale sve do Elizabetine smrti 1526. godine.
Četiri godine posle sklapanja braka, Izabela je rodila prvo od osmoro dece, ćerku Eleonoru. Deca su se rađala kontinuirano, iako je samo godinu dana pošto se Izabelin brat Alfonso oženio Lukrecijom Bordžijom, ona postala ljubavnica Izabelinog muža Frančeska. Lukrecija se pre toga prividno sprijateljila sa Izabelom. Iz Izabelinih pismama koja su sačuvana, otkriva se da je i ona sama znala za tu aferu između zloglasne Lukrecije Bordžije i njenog muža, opisala je i svoju emotivnu patnju, ali i napade ljubomore. Ipak, veza između Frančeska i Bordžije okončana je tek kada se Frančesko, koji je vreme provodio i sa prostitutkama, zarazio sifilisom.
U to vreme, Frančesko Gonzaga se borio protiv francuskog kralja Šarla VIII, a kada je na vlast došao kralj Luj XII, 1509. godine, markiz je uhapšen na spavanju i odveden u Veneciju. Izabela je tada pokazala vrline kakve joj istorija pripisuje – imala je mudrosti i snage da preuzme upravu nad Mantovom. I u tome bila veoma uspešna. Grad je odbranila od napadača. Potpisala je mirovni sporazum i njen muž je pušten iz zatvora 1512. godine. Iste godine bila je domaćin Кongresa u Mantovi na kojem je odlučivano o Firenci i Milanu.
Očigledan talenat za politiku, široko obrazovanje i promućurni koraci pokazali su da je Izabela mnogo kompetentnija vladarka od svog muža. Кada se Frančesko vratio na dvor, ponižen i besan zbog političkog uticaja svoje žene, brak je konačno propao. Izabela počinje da živi nezavisno i da slobodno putuje. Kada je stigla u Rim, na dvoru pape Lava X bila je tretirana kao kraljica koja je privlačila opštu pažnju.
I
Posle smrti muža Gonzage, 1519. godine, Izabela se vratila u Mantovu gde je vladala zajedno sa svojim maloletnim sinom Federikom. Igrala je i značajnu političku ulogu koja je poboljšala poziciju Mantove i pretvorila je u vojvodstvo. Za drugog sina Erkola obezbedila je kardinalsko mesto. Poslednjih godina života, Izabela se vratila u politički život, vladajući u Solarolu u Romanji, sve do svoje smrti 13. februara 1539. godine.
Od Mantove je napravila kulturno središte. Otvorila je školu za devojčice, a svoj dvor pretvorila u muzej sa najboljim umetničkim predmetima. Smatra se da je Izabela d’Este najveći kolekcionar umetnosti svog doba. Pomagala je filozofe, pesnike i slikare, kao što su Rafael, Ticijan, Đovani Belini i Leonardo da Vinči. Leonarda je godinama pozivala da naslika nešto za njenu kolekciju, kao i da joj uradi portret, ali do toga nikada nije došlo. Ostao je jedan crtež koji je Leonardo, i sam u čudnim vezama i poslovima, nevoljno uradio za poznatu markizu. U toku godina, Izabela je u pismima neprestano molila Leonarda za bilo kakvo umetničko delo koje bi uradio za nju, ali je on ostao pri svome i nikada ništa više od tog jednog crteža joj nije poslao.
Sa druge strane, Ticijan je naslikao dva portreta Izabele d’Este, jedan koji nam je danas poznat samo kao kopija koju je uradio Piter Pol Rubens, iz 1529. godine, Izabela u crvenom, gde je ova slavna renesansna dama prikazana kao starija, i drugi, poznatiji, idealizovani portret, naslikan negde između 1534. i 1536. godine, na kome je naslikana kao mlada. Sama Izabela je želela da ima portret naslikan rukom slavnog slikara, a koji bi prikazao ne samo lepotu, već intelekt i karakter. Kada je primila portret, ostalo je zapisano da je bila zadovoljna, ali i da je zabeležila da sama nikad nije bila toliko lepa kao što to portret prikazuje.
Za života, Izabela d’Este je sakupila je mnogo umetničkih predmeta, slika, skulptura, antikviteta i knjiga. Izgradila je Studiolo za svoju kolekciju, a lista predmeta sastavljena je 1539. posle njene smrti i sadržala čak 7.000 predmeta. Veliki broj predmeta iz ove slavne renesansne kolekcije danas je u muzejima širom sveta.
(Telegraf.rs)
