“Svaki roditelj je ta prva dečja odgovaranja primio zbunjeno, ali s vremenom, i kod roditelja počne da se stvara otpor. Rekli bismo: “Normalno. Neće meni dete raditi šta god poželi”. I tako roditelji deci počinju da “vraćaju istom merom”, a tako ulaze u začarani krug nepoštovanja i sa jedne i sa druge strane. A može, zasita može da bude drugačije”, kaže Šeron Silver, koja radi kao edukator za roditelje, i koja je napisala brojne članke i studije na temu disciplinovanja dece.
“Prvo, dopustite mi da kažem da ja čvrsto verujem kako roditelji ne bi smeli i ne treba da trpe nepoštovanje i emocionalne grubosti od strane svog deteta, ma koliko i zbog čega god ono ljuto bilo.
U trenutku kada dete prkosno ili grubo odgovori, roditelj oseća kao da postoje samo dve stvari koje može da uradi – ili da trpi ili da kazni dete. Ali, ni jedan ni drugi način nisu dobri i neće rešiti problem.
Postoji drugi način da se zaustavi nepristojno, grubo i uvredljivo ponašanje, a da dete pritom nešto dobro i nauči.
Sećate li se kada je bebin plač bio njen jedini oblik komunikacije? Ponašanje bez poštovanja takođe je samo to, oblik komunikacije. Verbalno nepoštovanje i nepristojne reči samo su izraz osećanja koje dete ne zna da ispolji na drugi način, a mora da ih “oslobodi” iz sebe.
Kada dete govori strašne stvari, kod roditelja se stvara osećaj da mora da mu uzvrati. Pa onda roditelj na kog je dete podiglo glas, automatski počinje da ispoljava svoja osećanja povodom toga, najčešće rečenicom: “Šta ti misliš ko si ti da mi tako odgovaraš”, i na taj način kažnjava dete koje je samo ispoljilo svoja osećanja na jedni način na koji je znalo.
Vraćanje istom merom i kažnjavanjem takvog ponašanja vi svom detetu niste dali nikakav odgovor – vaša reakcija nikako nije popravila detetova osećanja u tom trenutku. Samo ih je pogoršala, a vaša rečenica je detetu zabranila da svoja osećanja ispolji opet. Dete je samo još više zbunjeno i frustrirano. A vi im svojim primerom dajete povod da se prema vama sve češće tako ponašaju. Tako se stvara začarani krug u koji upadnu mnoge porodice.
Uvek postoji bolji način. Ali, prvo morate shvatiti sledeće – dete često nije do kraja svesno odakle dolaze sva te siline emocije koje ga obuzimaju. Ljutnja je za njih jednaka misterija kao i vama. Oni se tih novih emocija često plaše, a svojim vikanjem teraju taj strah. Ali, to je ujedno i njihov vapaj za pomoć. Vapaj koji kaže: “Ne znam kako da se nosim sa tim, molim vas pomozite mi!”.
Intenzivna osećanja su sastavni deo procesa odrastanja, a ako će oni te svoje meocije morati da gutaju do tačke lomljenja kasnije neće znati nikako drugačije ni da ih ispolje i među decom i roditeljima će nastati nepremostiv emocionalni rat.
To je zamka koja u vaspitanju može biti kobna za kasniji kvalitetan odnos i, najviše, kvalitetan karakter deteta, budućeg čoveka.
Zamislite da ste sa svojim detetom vezani jednim užetom. Kada dete povuče uže, vi ga kao roditelj samo pustite. Ne potežite dalje. Ali ostanite čvrsti tu gde jeste. Kada dete počne da odgovara vi se samo “ugasite” na trenutak.
Dete će u početku da nastavi sa svojim odgovorima, traženjima, čak i uvredama, a vi se samo isključite. Kada se dete smiri, počnite da govorite smirenim tonom. Razgovarajte sa svojim detetom. Tek kada dete svoju ljutnju počne da usmerava u prave stvari, u izvore svojih pravih frustracija, tada ste na dobrom putu da se takve stvari više ne ponavljaju.
To nije lak proces. Pogotovo ako je dete već starije i već naviklo na uzajamne frustracije. Morate da znate da proces odrastanja traje jako dugo, godinama, ponekad do kraja života, pa ako želite da živite u miru sa svojim detetom i da mu budete stub tokom njegovog odrastanja, “bacite” uže i ne uzvraćajte svojoj deci “istom merom”. Tako će samo postati još gori, i želeće da se osvete.
Omogućite deci da na miran, stabilan način shvate svoje odrastanje i izrastu u dobre ljude. Ljude koji će se znati da se nose sa svime što će im život tek doneti.”
