Bila je to jedna od najgorih ekoloških katastrofa u istoriji čovečanstva.
Za 40 godina u Evropi je nestalo 600 miliona jedinki divljih ptica od čega 237 miliona vrabaca pokućara, navodi se u novoj studiji o pticama gnezdaricama u EU.
Pored vrabaca nestalo je i 97 miliona žute pliske, i po 75 miliona čvoraka i poljskih ševa.
Kako se navodi, među pticama gnezdaricama u Evropskoj uniji za 40 godina nestala je svaka šesta ptica.
Autori studije procenjuju ukupni pad populacija između 17 i 19 posto, što predstavlja gubitak koji iznosi između 560 i 620 miliona jedinki ptica.
Navodi se da je u realnosti izgubljeno čak 900 miliona jedinki, što je umanjeno za povećanje populacija određenih vrsta od oko 340 miliona jedinki.
Studija je sastavljena na osnovu podataka iz Evropskog popisa običnih ptica, kao i podataka redovnih izveštaja država članica u skladu sa Direktivom o pticama EU.
Od 1980. godine izgubljena je polovina ukupne populacije nekada sveprisutni vrabac pokućar, a poljski vrabac izgubio je oko 30 miliona jedinki.
Naučna saradnica RSPB i glavna autorka studije Fiona Burns rekla je da je studija poziv na buđenje za veoma realnu pretnju od izumiranja i „Tihog proleća“.
Na izumiranje ptica je svakako uticao i čovek, a nije prvi put da je nešto tako zabeleženo u istoriji, pogotovo kada je reč o vrapcima.
Sledi priča o tome kako je kineski vođa Mao Cedung imao strašnog neprijatelja koga nije uspeo da pobedi.
Moćni neprijatelj
Mao Cedung je 1958. godine bio jedan od najmoćnijih ljudi na svetu i lider Narodne Republike Kine.
Kada je razmišljao o budućnosti svoje zemlje, držao je na oku i vazduh i zemlju. Konkretno, izuzetno su mu smetali vrapci. Za njega su to bile (kapitalističke) ptice koje su uništavale žitnice i tako naružavale živote vrednih kineskih seljaka. Zato je pozvao na uništenje vrabaca kako bi pomogao stanovništvu, a narod se i te kako odazvao.
Jedni su pucali na njih, drugi su tražili gnezda i uništavali jaja. Bio je to pravi pokolj. Meštani su takođe lupali u lonce ili bubnjeve kako bi buka oterala ptice da ne bi sletale na njihova polja ili kuće. Zbog toga su vrapci morali dugo da lete, bez mogućnosti da igde slete i odmore, pa su padali mrtvi od iznemoglosti.
Deca su dobijala pohvale kada bi doneli mrtve vrapce, pravljeni su i “specijaliteti” – ptice na roštilju.
Bilo je i izveštaja da su jedina mesta na kojima su mogli da nađu utočišta bašte stranih ambasada gde su mogli makar malo da se odmore u krajoliku gde nije bilo bučno.
Kada su vrapci otkriveni u Ambasadi Poljske, kineske vlasti su zatražile dozvolu da ih istrebe, a kada su strane diplomate to odbile, vrt su okružili ljudi koji su lupali u bubnjeve. Vrapci su uginuli u ogromnom broju gotovo istovremeno, pa su radnici ambasade morali da ih sklanjaju lopatama.
Iako se ne može proceniti tačan broj uginulih jedinki, stručnjaci veruju da su vrapci dovedeni govoto do istrebljenja. Međutim, nisu ni oni bili jedine žrtve. Zabeleženi su brojni slučajevi da su ljudi padali sa krovova gde su jurili gnezda, a i brojne druge životinje i ptice su greškom upucane ili otrovane.
Ovakvim posledicama se nisu nadali
Ipak, i vrapci imaju svoju svrhu, pa je život bez njih postao ubrzo veoma težak i sumoran. Izbila je najezda skakavaca koji su opustošili polja i naneli neverovatnu štetu, mnogo više nego što je to mogao da učini bilo koji vrabac.
Tek tada je narod postao svestan da iako vrapci jedu zrnevlje, takođe se hrane i insektima, a bez njih populacija insekata je mogla da luduje i da se vrtoglavo proširi. Polja su nestala pod invazijom skakavaca, cvrčaka i drugih insekata. Do 1960. godine, Mao je spoznao svoju grešku i pozvao da se prekine rat protiv vrabaca, međutim, bilo je kasno – šteta je već bila načinjena.
Bez ptica ili pesticida, Kina se opet našla lice u lice sa velikim neprijateljima, ali su to ovoga puta bile druge štetočine.
Primera radi, 60 odsto useva u provinciji Nanking uništile su bube.
Seljaci su pokušavali da ubiju insekte tako što bi noću postavljali ogromne lampe usred polja kako bi ih privukli, a oni bi leteli neumorno oko njih dok ne bi uginuli.
Usledila je ogromna glad, najveća u istoriji. Procenjuje se da je preminulo između 35 i 50 miliona ljudi u periodu od dve godine, od 1959. do 1961.
Mao je u međuvremenu naredio desetinama miliona seljaka da napuste radove na polju i da se preusmere na topljenje čelika. Nastala je i velika seča šuma kako bi se opremile peći fabrika, a meštani su morali vlastima da predaju sve metalne predmete koje su posedovali, uključujući šporete i posuđe.
Polja su bila prazna, žetva pšenice se drastično smanjila iako su pojedini regioni prijavljivali drugačije brojke kako bi ostali u milosti vlasti.
Kada su kasnije prijavljivane nestašice, Mao i drugi visoki zvaničnici su za sve krivili gomilanje žita, a ne sopstvenu pogubnu politiku.
Rat protiv vrabaca ostao je u istoriji upamćen kao jedna od najgorih ekoloških katastrofa poznatih čovečanstvu.
Glad je dovela i do konzumacije mnogih egzotičnih životinja, a Vlada je 1978. godine konačno dozvolila privatan uzgoj tako da poljoprovrednici nisu više toliko zavisili od države.
Preuzeto: 24sedam
Foto: Profimedia
