Za nju su govorili da je velika dama nepresušnog bogatstva, inteligentna, obrazovana, prodorna, oštrog jezika, nesputana, nezaustavljiva i neograničene ambcije.
Sara Sarka Anastasijević Karađorđević bila je ćerka najbogatijeg Srbina, supruga pravog naslednika krune, nesuđena srpska vladarka.
SVOJEGLAVA KAPETANOVA KĆI
Kada je pred kraj života odlučio da na putovanja i luksuzni život potroši skoro svu svoju imovinu koju je sticao tokom pola veka, kapetan Miša Anastasijević objašnjavao je to rečima da bez muških naslednika nema “za koga da čuva”. Prećutao je tada Anastasijević da je sa suprugom Hristinom izrodio pet ćerki koje je od detinjstva spremao da budu unuosna moneta u ugovorenim brakovima koji su mu omogućili da ima jake veze u svim domenima života u Srbiji XIX veka. Najmlađa od njih, očeva mezimica Sara, rođena je 1836. godine u Beogradu. Od ranog detinjstva važila je za živahno i promućurno dete, “rođena” za velike stvari. Kada je prerasla guvernante i Beograd, školovanje je nastavila u ženskom koledžu u Parizu gde proširuje svoje poznavanje francuskog i nemačkog jezika, klavira i violine.
Kada se par godina kasnije kao devojka za udaju vratila u Beograd, nije bila spremna za patrijarhalnu varoš, a ni varoš za nju. Visoka, smeđe kose i zelenih prodornih očiju, bila je nesvakidašnja lepotica koja je volela jahanje i lov, ali i balove i zabave na kojima je sve druge devojke ostavljala u drugom planu. Volela je i filozofiju, lepu umetnost, bila je veliki protivnik Vuka Karadžića i njegovih reformi. Za njenu ruku (i bogati miraz) borili su se domaći i strani kneževi, prinčevi, grofovi, sinovi iz uglednih porodica.
Ipak, njen ambicozni otac, Miša Anastasijević imao je druge planove. Ruku dvadesetogodišnje Sare namenio je potpukovniku Đorđu Karađorđeviću, unuku “po starijoj grani” samog Karađorđa i ađutantu kneza Aleksandra Karađorđevića. Venčanje upriličeno 1856. godine bilo je najveći događaj ondašnje Srbije, a iz ovog braka Sara i Đorđe izrodiće dva sina – Aleksu i Božidara i ćerku, koja umire u ranom detinjstvu.
Ambiciozni otac i ćerka imali su jednostavan plan – zbaciti s vlasti Aleksandra Karađorđevića i na vlast dovesti Saru i njenog supruga. U toj nameri Miša nije štedeo novce. Počinje izgradnju velelepne palate kraj Velike pijace, namenjenu za budućeg kneza i kneginju. Istovremo, upušta se u političku kampanju protiv kneza Aleksandra koja rezultira Svetoandrejskom skupštinom. I taman kada je mislio da je sreća na njegovoj strani, situacija se prekorenula. Na Skupštini je zaista zbačen Aleksandar, ali vraćen “stari lisac” knez Miloš.
Razočaran, Miša napušta zemlju i poslove, dvor za ćerku i zeta poklanja državi i posvećuje se putovanjima i provodu, žaleći zbog neostvarenih ambicija.
Očev neuspeh podjednako teško je pao i Sari, koja sa suprugom i decom napušta Srbiju i živi na očevom posedu u Rumuniji, te Nici i Parizu. Ipak, za razliku od oca, ne odustaje od povratka u Srbiju u velikom stilu.
Kao pione u ovoj igri koristi sinove Aleku i Božidara, koje predstavlja ruskom caru Aleksandru II sa željom da dobiju mesto pitomca u Pažeskom kadetskom korpusu, elitnoj vojnoj školi za sinove ruske aristokratije u kojoj su se školovali njihovi otac i deda. Posle sukoba sa samim carem, Sara ljutito napušta Rusiju i seli se u Francusku.
Zahvaljujući svesrdnoj pomoći oca i prihodima od rumuskih poseda koje je dobila u miraz, kupuje kuću u Bolonjskoj šumi koja postaje stecište pariskih boema, ruskih emigranata, srpskih političara i pitomaca. Kažu da je u svom domu rado gostila Viktora Igoa, a neki smatraju da je njen burni život bio inspiracija Alfonsu Dodeu za “Kraljeve u izgnanstvu”.
Koliko su suprug i sinovi bili neambiciozni, toliko je Sara Karađorđević bila nezaustavljiva. Ostalo je zabeleženo da je jedini Karađorđević koji je prekršio zabranu povratka u Srbiju posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine. Naime, kada je saznala da joj je majka teško bolesna, odlučila je da se vrati u Srbiju i obiđe je uprkos zabrani. Kada su vlasti čule za njen povratak, uputili su odred žandarmerije da je uhapsi. Ponosna Sara izašla je pred njih i obratila im se s oružjem u rukama:
“Ako se sin avanturistkinje boji za svoj presto od mene, jedne žene, onda neka zna da će imati evropski skandal ako samo pokuša da me silom protera. Ja ću sutra i sama otići iz Beograda, jer mi nije u planu niti u nameri da ovde ostanem! Došla sam samo da obiđem svoju bolesnu majku, jer je volim. Kralj Milan, koji ne voli svoju majku, ne razume šta je to mati i šta je to detinjska ljubav prema dobroj majci! Ali ja ću ga već naučiti pameti! Pokazaću mu da iznad njega i mene postoji evropsko javno mnenije i drugačije moralno pravlenije nego u Srbiji, gde on žari i pali…”
Kralj Milan je popustio, a svojeglava kneginja je kasnije govorila kako nije proterana, već je sama otišla iz Beograda.
Posle smrti ćerke i supruga, Sarina želja za osvetom i povratkom se dodatno uvećava. Sinove usmerava ka politici, ali oni se protive. Dok je Božidar bio umetnik, slikar i pustolov, Aleksa je više voleo lagodan život, kartaške stolove i svetla “Mulen ruža”.
Razočarana i ogorčena, počinje da spletkari protiv kralja Milana, koji joj je svojim raskalašenim životom i problematičnim brakom davao svu potrebnu municiju za tračeve i priče koje je zahvaljujući brojnim poznanstvima širila po evropskim novinama. I tada i sada, javnost je volela dobar trač, pa se smatra da je sa uživanjem širila priču o tome kako je Milan sin nepoznatog rumunskog plemića sa kojim se njegova majka Marija tajno sastajala. Ni Obrenovići nisu bili ništa manje osvetoljubivi, tako da su otrovne strelice ispaljivane između dve supraničke dinastije uveseljavale evropske dvorove.
Svoj momenat je strpljivo čekala i zamalo dočekala. Tragičnog maja 1903. godine, kada su životi poslednjih Obrenovića odneseni Crnom rukom, Sara je mislila da je napokon nastupio njen čas. Smatrala je da je njen sin Aleksije, kao naslednik starije loze Karađorđevića, pravi pretedent na srpski presto. Umesto prihvatanja titule, Aleksa je još jednom izneverio majku, izjavivši pred novinarima da ga srpski presto upošte ne zanima. Istu nameru izneo je i mlađi Božidar, a postupci sinova gurnuli su Saru u vrtlog besa i mržnje. Zbog toga i ne čudi njen izostanak sa krunisanja Petra I Karađorđevića 1904. godine u Beogradu.
Posle smrti sina Božidara 1908. godine, poslednje decenije života provela je povučeno u Parizu, gotovo zaboravljena od svih, pišući memoare u kojima se priseća Beograda šezdesetih godina XIX veka. Njeno ime spominje se tek nekoliko puta, uglavnom zbog skandala. Za jedan od njih je bio odgovoran njen sin Aleksa koji se uoči Prvog svetskog rata ženi Amerikankom, koja se nudi da otplati sve njegove dugove u zamenu za titulu. Aleksa pristaje, a razočarana Sara prekida sve kontakte sa sinom, koji umire od gripa 1918. godine
Pred kraj života odustala je od svog povratka na presto, te se okreće humanitarom radu pomažući svesrdno rad Univerziteta. Takođe, do same smrti zalagala se za prenos posmrtnih ostataka svog oca Miše iz Rumunije u Beograd, ali u ovome nije uspela.
I sam kraj života nesuđene vladarke Srbije obeležen je izdajom i prevarom. Naime, pred sam kraj života, knegija je ovlastila svog skeretara Žiku Rankovića da joj kupi grobnicu na pariskom groblju Par Lašez. Grobnicu Ranković kupuje na svoje ime, i pet godina posle kneginjine smrti, 1936. godine, je prodaje. Posmrtni ostaci kneginje Karađorđević su potom “iseljeni” iz grobnice i pohranjani u zajednički grob za siromahe, gde i danas počiva.
Izvor: o11info.com
Preuzeto: nationalgeographic.rs
