Očevi devojčica su češće pevali svojim ćerkama i otvorenije govorili o emocijama, uključujući tugu, verovatno zato što više prihvataju osećanja devojčica nego dečaka, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu Američkog psihološkog udruženja Behavioral Neuroscience. Očevi sinova su se bavili grubljim igrama i koristili su više jezika koji se odnosi na postignuća (npr. reči kao što su ponosan, pobediti i vrhunski) kada su razgovarali sa svojim sinovima. Očevi ćerki su koristili više analitičkog jezika (npr. reči kao što su sve, ispod i mnogo), što je povezano sa budućim akademskim uspehom, kako saznajemo od Američkog udruženja psihologa.
„Ako dete plače ili traži tatu, očevi ćerki su na to reagovali više nego očevi sinova“, rekla je vodeći istraživač dr Dženifer Maskaro sa Univerziteta Emori. „Trebalo bi da budemo svesni kako nesvesni pojmovi o rodu mogu da utiču na način na koji tretiramo čak i veoma malu decu.
Istraživanje je ispitalo da li različiti odgovori mozga na mušku ili žensku decu mogu uticati na različite načine na koje očevi tretiraju sinove ili ćerke. Studija nije mogla da utvrdi da li ti različiti odgovori mozga znače da su očevi nekako teško povezani kroz genetiku ili evoluciju da tretiraju sinove drugačije nego što tretiraju kćerke ili da li su očevi bili u skladu sa društvenim normama koje se odnose na pol.
Studije o roditeljstvu su često pristrasne u laboratoriji jer učesnici daju odgovore za koje misle da se od njih očekuju ili nisu svesni sopstvenog ponašanja. Istraživači sa Univerziteta Emori i Univerziteta u Arizoni izbegli su taj problem tako što su svoju studiju izneli iz laboratorije u stvarni svet. Studija je koristila podatke od 52 očeva mališana (30 devojčica, 22 dečaka) u oblasti Atlante koji su pristali da zakače mali ručni računar za pojas i nose ga jedan radni dan i jedan vikend. Uređaj se nasumično uključivao na 50 sekundi svakih devet minuta da bi snimio bilo koji zvuk tokom perioda od 48 sati. Neki od očeva u studiji imali su više od jednog deteta, ali studija se fokusirala samo na njihove interakcije sa jednim sinom ili ćerkom.
„Ljudi se ponašaju šokantno normalno kada ga nose“, rekao je Maskaro. „Na neki način zaborave da ga nose ili kažu sebi, kakve su šanse da je to trenutno.
Očevima je takođe rečeno da ostave uređaj da se puni u dečijoj sobi noću kako bi se mogla snimiti svaka noćna interakcija sa njihovom decom, rekao je Maskaro, docent porodične i preventivne medicine na Medicinskom fakultetu Emori.
Očevi su takođe bili podvrgnuti funkcionalnom MR skeniranju mozga dok su gledali fotografije nepoznate odrasle osobe, nepoznatog deteta i sopstvenog deteta sa srećnim, tužnim ili neutralnim izrazima lica. Očevi ćerki su bolje reagovali na srećne izraze lica svojih ćerki u delovima mozga važnim za vizuelnu obradu, nagradu, regulaciju emocija i obradu lica nego očevi sinova. U nalazu koji istraživači nisu predvideli, mozak očeva dečaka je snažnije reagovao na neutralne izraze lica njihovih sinova, verovatno zato što očevi reaguju na dvosmislenije emocionalne prikaze svojih sinova. Nije bilo značajne razlike u reakciji mozga očeva na tužne izraze lica sinova ili kćeri.
U svakodnevnim interakcijama, očevi ćerki su koristili više jezika upućivanja na telo deteta (npr. reči kao što su stomak, stopalo i stomak) u odnosu na očeve sinova. Prethodno istraživanje je pokazalo da devojčice u preadolescentnom periodu češće nego dečaci prijavljuju nezadovoljstvo telom i niže samopoštovanje u vezi sa slikom tela.
Studija se fokusirala na očeve jer ima manje istraživanja o ulozi očeva u odgajanju male dece nego majki, rekao je Maskaro. Studija nije mogla da uspostavi nikakvu definitivnu dugoročnu vezu između različitog tretmana sinova ili ćerki kao male dece i budućih ishoda za tu decu, ali istraživanje je istražilo neke moguće veze koje mogu ponuditi neke preporuke za očeve. Pošto je istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim Državama, studija takođe nije mogla da izvuče zaključke o očevima u drugim kulturama sa različitim društvenim normama za očeve.
Ako su očevi prisutniji i pažljiviji prema ćerkama i otvoreni za izražavanje emocija, to bi moglo pomoći devojčicama da razviju više empatije od dečaka, tako da bi očevi sinova mogli da zauzmu isti pristup kao očevi ćerki, rekao je Maskaro.
„Važno je prepoznati činjenicu da očevi možda manje obraćaju pažnju na emocionalne potrebe dečaka, možda uprkos njihovim najboljim namerama,“ rekla je ona.
Druga istraživanja su otkrila da su ograničene emocije kod odraslih muškaraca povezane sa depresijom, smanjenom društvenom intimnošću, bračnim nezadovoljstvom i manjom verovatnoćom traženja lečenja mentalnog zdravlja. Prethodna istraživanja su takođe pokazala da gruba igra roditelja može pomoći maloj deci da bolje regulišu svoje emocije. Očevi ćerki možda žele da se upuste u grublju igru sa devojčicama, iako se takva igra češće povezuje sa dečacima, rekao je Maskaro.
„Većina očeva pokušava da uradi najbolje što može i čini sve što može da pomogne svojoj deci da uspeju, ali je važno razumeti kako njihova interakcija sa decom može biti suptilno pristrasna na osnovu pola“, rekao je Maskaro.
