I mi imamo dušu, treba nam predah. A taj predah moramo da osmislimo tako da bude ugodan i nama i detetu (odnosno deci).
Šta dakle rade samohrana majka & dete vikendom, nakon pijace, ručka, spremanja stana i tome slično…? Dok mi je dete bilo malo, dok je još sedela u kolicima, bilo je lakše. Išle smo u šetnju, u kupovinu, čak i na kafu. Bila je dobra, zveckala je igračkama, pila sok, zverala oko sebe.
Problem je nastao kasnije, kad je porasla.
Deca su društvena bića, ali bukvalno. Žele drugare, žele zabavu. Žele drugu decu. Žele da idu kod druge dece kući, i da pozovu drugu decu kod sebe kući.
Ovo je tema koja mi se već neko vreme mota po glavi, stalno joj se vraćam a nikako da je sročim. Najzad sam odlučila da se uhvatim u koštac, a nije lako jer je, mada nesporna, veoma osetljiva.
Ljudi iz našeg okruženja najčešće žive u zajednicama.
Muž, žena, deca. Klasične porodice, odnosno parovi sa decom.
A parovi vole da se druže – sa drugim parovima
Znate već kako sve to ide: par sa decom biva pozvan u goste kod drugog para sa decom.
Žene ćaskaju o deci, kuvanju, možda o filmovima, ređe o frizurama i modi (jer uglavnom nemaju kada time da se bave), o životu uopšte.
Muževi se hvale biznis kombinacijama, eventualno pričaju o sportu, verovatno se dotaknu politike.
Deca trče po kući, prave neopisivi haos, prosipaju sokove i mrve užinu gde stignu.
Šta ćemo kada žena tj. majka nema muža niti partnera?
Ništa.
Uglavnom, žena/sama majka sa detetom, retko biva pozvana na porodična druženja sa decom. Jednostavno jer se ne uklapa u klasičnu gore opisanu kombinaciju, osim ako je u pitanju dečiji rođendan.
I to je negde, na žalost moram tako da se izrazim, prirodno. Same majke sa detetom ređe se smatraju poželjnim društvom, jer su one prirodni sagovornici žena.
A šta će onda muž tj. partner?
Morale bi da budu izuzetno zanimljive, elokventne, uspešne i zabavne da bi bile prihvaćene kao dobar, dovoljan i poželjan sagovornik i gost.
Postoji još jedan momenat na koji mi je zbog ličnog iskustva pažnju skrenula razvedena prijateljica: nju su ponekad izbegavali da pozovu na porodična druženja, iz straha da se muž domaćin ne zagleda u razvedenu, dakle sada slobodnu ženu (i valjda željnu avantura?).
I tako…
Nemojte misliti da je ovo žalopojka. Ne. Ovo je iskren i nenašminkan prikaz realnosti života same majke & deteta. Razotkrivanje nekih pojava o kojima se retko govori.
Nego, nisam ja jedina sama majka sa detetom, jel tako?
Tako je, postoji mnogo samih majki sa decom. Ja ih znam nekoliko. I onda, zašto se mi ne bismo organizovale i družile međusobno? Mi to i radimo.
Ali…
U ljudskoj prirodi (valjda nam je tako usađeno negde u nekom genetskom kodu) je potreba za zajednicom – mama, tata, deca. Naša kultura je takva da smo navikli na klasičnu porodičnu ćeliju i tradicionalne relacije. Moje dete nikada nije živelo sa ocem; ona ga ipak voli, to je jedna naivna detinja ljubav. Kada idemo u posete, ona često pita “može li i tata sa nama”. Kada (ponekad, ipak) odemo u posetu prijateljima sa decom, ona primeti da je “Majin tata uveče kući, tu sa njom“.
Tada mi preostaje samo da skupim preostale rezerve snage, na lice nalepim svoj najtopliji osmeh i pevušeći odgovorim; “to uopšte nije važno. Njen tata živi sa njom, tvoj tata ima svoju kući, a neka deca uopšte nemaju tatu, sve je to u redu…”
Ponavljam, ovo nije žalopojka niti tužna priča. Nekoliko puta sam od “dobronamernih” ljudi (ne bih ih nazvala prijateljima) čula komentar – “pa valjda si znala kako će to da izgleda, sada nemaš pravo da se žališ”.
Ne žalim se. Samo konstatujem nešto o čemu se retko priča.
Nisam znala, niko ne može da predvidi, da oseti kakav će mu biti život u specifičnim uslovima.
Niti sam ja znala, niti bilo koji posmatrač mog života može da shvati kako zaista izgleda biti sam sa detetom u društvu koje funckioniše na totalno drugačijoj osnovi.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
