U Velikoj sali Kulturnog centra Apatin predstavljen je multimedijalni scenski prikaz „Golgota i vaskrs Srbije“. Povod je bilo obeležavanje 100 godina od primirja, proboja Solunskog fronta, kao i Prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. U programu su učešće uzeli značajnih umetnici koji se kontinuirano bave predstavljanjem srpske kulture u zemlji i regionu, a koji su prikazali Akademski umetnički program pod nazivom „Golgota i vaskrs Srbije“.
Prisutne u Velikoj sali pozdravio je Milan Škrbić, predsednik opštine Apatin, koji je tom prilikom rekao:
– Ovo je još jedan važan jubilej srpskog naroda koji povezuje ono što je istorija pisala, određuje postojanje našeg naroda. Istorija, za koju mnogi kažu da nije toliko bitna a jagme se da je pišu, deo je identiteta kako pojedinca tako i cele nacije. Istorija i njen proces su uticali da budemo ono što jesmo, a odluka Velike narodne skupštine je povod večerašnjeg nacionalno-scenskog prikaza. Cela 2018. godina posvećena je obeležavanju 100 godina prisajedinjenja. Žao mi je što sala nije puna, ali smo mi uzeli učešće u proslavi još u šestom mesecu i priključili joj se na specifičan način, možda jedini u Srbiji. Na otvaranju Apatinskih ribarskih večeri promovisali smo poštansku marku. Zgrada opštine, sagrađena 1909. godine, nalazi se na otisku markice sa grbom Apatina, kao i tekst zašto je napravljena. Vojska Kraljevine Srbije ušla je u Apatin 22. novembra 1918. godine. Marka je napravljena u 450 primeraka sa prigodnom kovertom i otišla je na sve četiri strane sveta. Ima nominalnu vrednost od 25 dinara, ali u neko dogledno vreme biće raritet u svetu i ponosićemo se što smo bili deo proslave Republike Srbije, rekao je predsednik opštine.
U svom govoru Škrbić je izneo činjenice o probijanju Solunskog fronta 17. septembra 1918. godine čime je započelo oslobađanje Srbije, što je ujedno značilo kraj Velikog rata. Nakon toga došlo je do Primirja u Prvom svetskom ratu i na kraju, prisajedinjavanje Vojvodine Srbiji. Srpska vojska je, nakon albanske golgote, na čelu sa kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem prebačena na Solunski front. Škrbić je rekao da su mnogi ovaj front posmatrali kao sporednu predstavu i verovali da će se ključne bitke odigrati na zapadu. Međutim, spektakularan proboj srpske vojske preneo je borbe na Balkan gde je, u poslednjem činu Velikog rata, Kralj Petar izvojevao slobodu Srbiji. Bio je to pad za Bugarsku, Tursku, Austrougarsku i Nemačku.
– Učešće Srbije u Velikom ratu ima posebno mesto u našoj prošlosti. Tada je srpski narod pretrpeo velike gubitke, ljudske i materijalne. Poznata je činjenica da je Srbija podnela najveće žrtve od svih učesnica u Velikom ratu. Više od četvrtine ukupnog stanovništva izgubilo je živote, i taj period u našoj istoriji ostaje upamćen kao vreme stradanja. Pored toga, to je vreme herojstva i slave koja je neprolazna. Srpski vojnici nakon svega što su preživeli, obrušili su se, poput uragana, na neprijatelja, septembra 1918. godine na Solunskom frontu i time uticali na dalji tok Velikog rata. Za Prvi svetski rat ne kaže se zalud da su to golgota i vaskrs srpskog naroda. U Prvom svetskom ratu Kraljevina Srbija izgubila je 1.247.435 vojnika, civila, dece, nedužnih; 23 odsto stanovništva, odnosno, 61 odsto muške populacije između 18 i 50 godina. Danas Srbija više nije sama, vodi novu borbu za bolju budućnost, za našu decu i mir, a to je znak da će u toj borbi imati uspeha. Snaga srpskih boraca koji su za 45 dana stigli od Soluna do Beograda ogleda se i danas i prepričava kao legenda rečima francuskog oficira da su srpski vojnici brži i od francuske konjice. Na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, održanoj u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, proglašeno je prisajedinjenje tih krajeva Kraljevini Srbiji. Dan ranije 24. novembra, Skupština Srema se, takođe, izjasnila za priključenje Kraljevini Srbiji. Volja predaka da žive u slobodi iskazana je nekada mudrom politikom i strpljenjem, nekada bunama, a nekada knjigama, pozorišnim predstavama i štampom, ali je bila uporna, dosledna i nikada nije prestajala. Ta volja da se živi u sopstvenoj otadžbini snaga je koju nijedna moćna imperija ili svetska sila ne mogu obuzdati, ako se kroz sve naredne generacije nosi kao zavet. Pre jednog veka donela je pobedu našem narodu i postala primer kako uporan i strpljiv nacionalan rad promenjene svetske prilike stvaraju uslove za velike narodne nove pobede. Ovo nacionalno pregnuće i ova borba naših predaka danas su nam uzor kada vidimo tešku i neravnopravnu borbu da sačuvamo naše Kosovo. Velika pobeda našeg naroda u današnjoj Vojvodini dokaz je da nikada ne treba odustati od zaveta slobode i slobodne otadžbine, i da nijedna sila koliko god se činila moćnom i velikom, kao što je tada bila Austrougarska imperija, ne traje doveka. Prisajedinjenjem je ostvaren istorijski san sanjan o srpskom jedinstvu, baš kako je ispevano u himni Svetom Savi. Taj san ostvarivan je kroz neprekidnu borbu i stradanje patrijarha Rajačića, vojvode Šupljikca, mitropolita Svetimirovića, Svetozara Miletića do Jaše Tomića. Svih snevača tog velikog sna, kojima je Zmaj posvetio najznačajniju pesmu „Svetli grobovi“. Posle mnogo pogrešnih snova, miliona žrtava u ratovima, izbeglištva, loših odluka i politika, podela u ideologijama u koje smo slepo verovali, tada smo rasejani po Balkanu, danas imamo osećaj celine. Osećaj Srbije kao centralne tačke oslonca i ukus slobode potreban kao retko kada u istoriji. Kako je i predsednik Aleksandar Vučić rekao gubili smo u protekle tri ili četiri decenije mnogo. Srbija je ponovo počela da pobeđuje u odbrani i zaštiti nacionalnih interesa, ali i u razvoju zemlje. Kada su to naši preci mogli pre 100 godina, možemo i mi, a moći će i naša deca. Svesni smo da je Srbija danas prisutna sa različitih strana i da su razne ptice crne boje krenule da zobaju sve što stignu u našoj lepoj Srbiji, a Srbija zna svoju snagu i znamo da nismo najveći, niti među najvećima. Ali, znamo da niko nikada nije uspeo da Srbiju pokori. Neće ni oni koji to danas pokušavaju. Nikada nikome, do Srbiji, Vojvodina neće pripadati. Moramo da imamo snažnu i sigurnu državu i isto takvu vojsku da bismo samo odlučivali o sebi i svojoj budućnosti. Danas se vojska Srbije oslanja na tradiciju. Ona se unapređuje, priprema i naoružava da bude sigurna brana za svakoga ko misli da je Srbijom lako i da se sa njom razgovara jezikom sile. Pružena ruka Srbije stoji i danas kao i 1918. godine. Kao i pre 100 godina ne želimo da imamo neprijatelja nego da gradimo prijateljstva, rekao je, u svom govoru, predsednik opštine Apatin.
Glumac Tihomir Arsić prisutnima se obratio u ime Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
– Srpska noć je trajala predugo i vreme je da se jednom okonča. Pozdravljajući sve vas hoću da vam kažem i svoje lično uverenje kao poštovaoca i poznavaoca perioda Balkanskih ratova i Velikog rata. Davne 1981. godine, 30. decembra, imali smo dodir s Bogom, priliku i čast da igramo u premijernoj postavi predstave „Solunci govore“. Bilo je to prvo pominjanje Srbije u periodu od 1945. godine do tog dana. Da ne prebacujem temu na druge stvari, moram sa tugom da kažem da je jedna veličanstvena istina o najstradalnijem, ali i najsvetijem i najsvetlijem periodu srpske istorije trpana pod tepih, kažu iz straha od povampirenja srpskog nacionalizma. Mnogi moji prijatelji su iz višenacionalne sredine kakva je Apatin. I ja sam iz jedne takve, iz Zemuna. Odrastao sam u Oračkoj ulici, gde je u 14 ulaza živelo 11 nacija. Imao sam najlepše na svetu detinjstvo, kakvo bih poželeo svojoj deci i kakvo bih poželeo svakom detetu pod kapom nebeskom. U tom detinjstvu sam imao dva Božića i dva Uskrsa, a detetu je svejedno da li su farbana jaja ova ili ona. Svečano se obučemo i gostimo jer su praznici. Odrastao sam u srpskoj porodici za čije povampirenje nacionalizma su se komunisti plašili, i zato bacali pod tepih veličanstvenu istinu o Prvom svetskom ratu, tih mučenika kojima ni Tito ni kralj nisu dali ništa. Država Srbija im je podigla jedan mali, najskromniji krajputaš koji su oni čekali 100 godina. Ove godine smo izdvojili novce i snimili dva ozbiljna igrana filma „Zaspanku za vojnike“ Predraga Antonijevića i „Kralj Petar Prvi“ Lazara Ristovskog. Mene je otac naučio kada sam imao osam godina, da ako hoću da mi neko pozdravi i nazove „Hristos Voskrese“ i „Hristos se rodi“, moraš da znaš da pozdraviš i razumeš njegovo. Ta velika, topla, široka, duhovna i duševna majka Srbija. Danas je sramota što u Crnoj Gori neki prozivaju da je 100 godina od okupacije Crne Gore od strane Srbije. Serdaru Janku Vukotiću se, na te reči, kosti okreću u grobu. Sram ih bilo sebe sama! Šta je ta šajkača i taj opanak kome šta skrivila? Šta su te lalinske gaće kome uradile? Ovaj program smo posvetili vremenu kada je srpski opanak pregazio švapsku čizmu, a šajkača nadvisila šlem. Goloruki, golobradi srbijanski vojnik porazio je silu. Koliko je bilo stradanje možda će vam dočarati slika da majka koja je poslala petoricu sinova u rat, trojicu više nikada nije videla. Bio je to čemerni rat za Srbiju. Na nama je, prijatelji, da nam se sve ovo ne ponovi, rekao je, između ostalog, Tihomir Arsić, poseban savetnik Ministarstva kulture i informisanja.
Apatinskoj publici predstavili su se i dramski umetnici Lepomir Ivković, Ivan Isailović, Slobodan Ćustić, Vesna Stanković, baletski prvaci Denis Kasatkin, Jelena Arsić, Nataša Stojanović i operski pevači Katarina Božić, Oliver Njego, Željko Stjepanović. Publika je videla i fragmente iz dokumentarnih filmova „Oj Srbijo mila mati“ i „Vječnaja pamjat“.
Izvor: Radio Dunav
