Nema osobe koja bar jednom u svom životu nije tračarila. Ali svi bi rekli da ne odobravaju razgovore o odsutnima, da to nije lepo. Psiholozi pak kažu da trač nije ništa strašno i da je ukorenjen u evoluciji.
Naučnici pretpostavljaju da se 65 do 90 odsto svakodnevnih razgovora vrti oko ljudi koji nisu prisutni. „Ljudi tračare sa uživanjem koje se može porediti sa hranom ili seksom“, pišu istraživači u jednoj studiji.
Tek mali broj ljudi priznaje da voli ogovaranje. Prema jednoj anketi koju objavljuje Nemački zavod za statistiku, polovina ljudi kaže da tračari ređe od jednom mesečno ili nikada. Tek 11 odsto ljudi priznaje da to čini svakodnevno.
Trač je gotovo jednako posvećen komšijama, kolegama, rođacima i prijateljima, nešto manje šefovima, a najređe životnom partneru.
Moralni kôd većine društava osuđuje pričanje o ljudima iza njihovih leđa.
„Trač se vidi isključivo kao samoživo ponašanje sa ciljem da se manipuliše ljudima, da se na njih utiče sa zlim namerama“, piše u jednoj holandskoj studiji sa naslovom „Zašto ljudi ogovaraju“.
Ali zapravo su ti razgovori upola glasa bolji od svog imidža. Ne samo da su ljudski, nego su i smisleni.
„Kroz trač učimo ko je potencijalno dobar partner za saradnju, a od koga treba da se držimo podalje“, kaže psiholog Jan Engelman, koji istražuje ovu temu na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji.
Ko će biti primljen u grupu, a ko ostaje van? To je tokom evolucije bilo pitanje života i smrti. Presudno za preživljavanje je bilo da na vreme budete upozoreni ko su izdajnici, prevaranti, egoisti…
Ogovaranje nam u tom čitanju pomaže da odlučimo koga ćemo primiti u svoj krug. Već se i mala deca na ovaj način štite od egoističnih vršnjaka koji ne žele ništa da dele ili sa kojima nije zabavno igrati se, utvrdio je Engelman u jednoj studiji.
A ŠTA AKO PRIČAJU O VAMA?
Tračarenje ne pomaže samo da se odvoji žito od kukolja i tako odaberu odgovarajući članovi grupe. Ogovaranje drugih takođe predstavlja i vezivno tkivo grupe. Jača socijalna veza između tračara koje se u poverenju naginju jedne prema drugima i pričaju ispotiha.
Ali olajava se i u okviru čvrste grupe. Zar nije to posebno gadno? Ne baš. Jer ko povredi norme grupe kako bi stekao lične prednosti, mora da računa sa tim da će drugi o tome pričati.
Strah da biste mogli da postanete predmet sledeće trač-partije motiviše članove grupe da se ponašaju fer prema drugima. Naposletku, ako se pravila ekstremno prekrše, osoba može biti i najurena iz zajednice.
Pa da li onda tračare imaju na umu dobrobit cele grupe? Nije tako jednostavno. Naučnici su našli razloge koji pokreću ljude na ogovaranje. Osim razmene korisnih informacija, tračarenje zbilja može da se koristi kao manipulacija.
Kada nekom pričate o odsutnoj osobi, onda utičete na mišljenje te osobe. Tako se šire predrasude i glasine koje brzo mogu poprimiti razmere mobinga. Nije čudo što trač bije loš glas.
Doduše većina ljudi nema loše namere kada ogovara. Najčešći motiv je jednostavna radost zbog malo glasina o nekome. Zabavno je razmenjivati nove tračeve, to skreće pažnju sa svakodnevice i omogućava ljudima da provedu ispunjeno vreme, pišu holandski istraživači.
Ali iako gotovo svi tračare, barem ponekad, svi će reći da to nije lepo. „Možda ne volimo kad drugi ogovaraju jer bi moglo da se radi o nama. Naša reputacija tada više nije u našim rukama, više nemamo potpunu kontrolu“, kaže Jan Engelman.
Izvor: DW
Preuzeto: nationalgeographic.rs
