Prvog dana maja, širom sveta, proslavlja se Međunarodni praznik rada, u znak sećanja na stotine hiljada američkih radnika i njihovu borbu. Na ovaj dan 1886. godine, ulice u Čikagu bile su preplavljene radnicima koji su stupili u generalni štrajk, zahtevajući bolje uslove rada, koji su podrazumevali da se radno vreme ograniči na osam sati dnevno.
Sjedinjene Američke Države, Velika Britanije i druge bogate zemlje živele su u eri industrijalizacije, gde je velikim fabrikama, sa masovnom proizvodnjom, trebao veliki broj radnika koji bi radili za male plate. Često se radilo po dvanaest sati dnevno, nekad i duže, po šest ili sedam dana u nedelji. Nezadovoljni, radnici su tražili bolje uslove, što gazde nisu prihvatale, budući da je njima odgovarao postojeći sistem. Međutim, štrajkovi industrijskih radnika postali su sve učestaliji osamdesetih godina 19. veka, kada su i uslovi rada postali još gori.
Čikaški radnici su mesecima vodili bitku, da bi prvog maja u većem broju fabrika bio obustavljen rad zbog štrajkova. Tokom prva dana protesta nije bilo nereda na ulicama, ali je situacija preokrenuta 3. maja, kada je izbila tuča u kojoj su od strane policije ubijena četiri člana sindikata. Naime, to je bio povod da i radnici, predvođeni Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, na novi protest, zakazan za sledeći dan, dođu naoružani. Tog četvrtog dana, osoba čiji se identitet nikad nije saznao, ali se verovalo da je u pitanju policijski agent-provokator, bacila je bombu, usmrtivši time sedam i ranivši veliki broj policajaca.
Godinu i po dana kasnije, gradske vlasti su za taj zločin optužile osam anarhista, uključujući Spajsa i Parsonsa, a zatim ih osudile na smrtnu kaznu. Više od dvesta hiljada ljudi bilo je prisutno u Parsonsovoj pogrebnoj povorci kroz grad, kako bi izrazili svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima, a samo tri godine kasnije, na Prvom kongresu 2. Internacionale ustanovljeno je da prvi dan u mesecu maju postane zajednički praznik radnika širom sveta, te on za radnike i sindikate predstavlja dan solidarnosti i borbe za bolje uslove rada.
Nedugo, i u Srbiji je krenulo sa obeležavanjem prvog maja protesnim skupovima i traženjem prava radnika, ali tek dolaskom komunističkih vlasti ovaj praznik počinje da dobija na značaju. Održavane su vojne parade, prvo na Terazijama, a potom na platou ispred nekadašnje Savezne skupštine, kao i na današnjem Bulevaru kralja Aleksandra, i to je sve bilo propraćeno u znaku petokrake, srpa i čekića. U to vreme, Praznik rada postaje neradni dan, što je ostala praksa i do današnjeg dana, a praznuje se urancima uz logorsku vatru, organizovanim odlascima u prirodu, kao i velikim proslavama, te je postao jedan od omiljenih praznika mladih.
Ipak, u zemlji u kojoj je sve i počelo, vlasti nisu prihvatile ovaj datum za obeležavanje Dana rada, zbog postojanja straha od poistovećivanja ovog događaja sa simbolima socijalizma i komunizma, jer je nakon Oktobarske revolucije 1. maj postao državni praznik SSSR, kao i svih drugih komunističkih država. Iz ovog razloga, u Sjedinjenim Američkim Državama se Dan rada obeležava prvog ponedeljka u septembru.
