Verovatno ste bezbroj puta izgovorili ovu frazu ili kucnuli po drvenoj površini usred razgovora. Kako se rodila ideja o magijskoj moći ovakvog kucanja?
Često nam se to događa – pričamo o tome da mislimo da smo se dobro pokazali na razgovoru za posao, pismenom delu ispita, ljubavnom sastanku, o trudnoći drage rođake ili nadama za budućnost, a potom zastanemo i gotovo usplahireno pokucamo po ivici drvenog stočića uz komentar “Da kucnem u drvo” ili “Da ne čuje zlo”.
Tek nakon što to uradimo, nastavljamo razgovor.
ISTORIJA
Nažalost, ne zna se sa sigurnošću kada je i kako ideja o kucanju o drvenu površinu radi prizivanja sreće rođena. Sudeći po najčešće isticanim teorijama, to je na neki način povezano s našim paganskim precima, koji su verovali da u drveću žive duhovi, te su stabla bila važan deo religioznih obreda. Po jednoj teoriji, kada bi naši preci kuckali površinu drveta, prizivali bi ove duhove u pomoć, dok je po drugoj ovaj običaj nastao na teritoriji Irske, kada su pagani zahvaljivali vilenjaku zbog toga što su imali sreće u nečemu.
Vremenom, kucanje o drvenu površinu postalo je način da prizovemo sreću ili se zahvalimo na njoj, jer je buđenje duhova počelo da se smatra uznemiravanjem mrtvih, koje može imati sasvim suprotan efekat – nesreću.
Takođe, neke grupe hrišćana su na ovaj način prizivali zaštitu Isusa Hrista: svako drvo simbolisalo je krst na kojem je on razapet.
“Kucanje u drvo” je, zanimljivo, povezano i sa stradanjem Jevreja u Španiji 1490. godine. Naime, kada se Inkvizicija pod vođstvom zloglasnog Tomasa Torkemade ustremila ka Jevrejima, oni su se sakrivali u sinagogama, koje su bile napravljene od drveta. Jedini način da uplašeni begunac spase svoj život i uđe u hram bio je da na drvenim vratima otkuca tajnu šifru poznatu onima s druge strane vrate. Iz tog razloga, kao i zato što je ovo kucanje spaslo mnogo života, i ova priča podržava teoriju o tome da smo ovaj običaj razvili kako bismo prizvali sreću.
ZAŠTO DANAS RAZLIČITI NARODI KUCAJU O DRVO?
Danas se u različitim država kuca o drvo u različitim situacijama i iz različitih razloga.
Ova fraza je veoma zastupljena širom sveta, ali nije mnogo naroda koji zaista i kucnu o drvenu površinu nakon što je izgovore.
U Iranu se to čini kada se izgovori nešto pozitivno o nekome, kako bi se oterao urok, i kaže: “Bezan-am be takhteh, cheshm nakhoreh”.
U Engleskoj se o drvo kuca kako bi se dusi pozvali u pomoć, u Bugarskoj kako bi se (bug. чукам на дърво) sujeverni zaštitili od zla (ali ne nužno prizvali sreću) – uglavnom kada reaguju na loše vesti ili zamišljene neprijatne situacije. U zemljama bivše SFRJ se uglavnom kuca u drvo kada pričamo pozitivno o nečemu i ne želimo da se to promeni, u Poljskoj i Rusiji kada se govori o nečemu lošem – da se otera mogućnost za to, ili o nečemu dobrom da se to prizove.
U Italiji se to razvilo u dodirivanje gvožđa (ital. tocca ferro) nakon što sujeverna osoba ugleda porgebnika ili nešto drugo povezano sa smrću.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
