Tokom kampanje imao je drugačija obećanja, a već prvi potezi pokazali su da lider kog je narod toliko želeo nije baš onakav kakvim se predstavljao.
Vladimir Zelenski, trenutni predsednik Ukrajine, proslavio se u svojoj zemlji kao glumac komičar, reditelj i scenarista, a kada se 2019. takmičio na predsedničkim izborima, osvojio je čak 73,22 odsto glasova. Izabravši zabavljača, ukrajinski narod je pokazao da je umoran od pravih političara i da se nada miru u regionu Donbasa.
Njegov prethodnik Petro Porošenko bio je usko povezivan sa građanskim ratom u istočnim regionima zemlje, dok je Zelenski bio novo lice koje je uspelo da ubedi narod da je mirotvorac. Ipak, na kraju je ispalo da to nije baš tako kao što izgleda. Dok je bio na funkciji, on se transformisao iz mirotvorca u ratnog huškača, koji se u nekim segmentima pokazao čak i oštriji nego Porošenko.
Neispunjena predizborna obećanja
Kao predsednički kandidat Zelenski je svoju kampanju vodio kao spektakularnu političku emisiju, koristeći svoje glumačke veštine, a narod je u njemu počeo da vidi novog kandidata bez ikakvog prethodnog iskustva u politici koji je obećao da će goniti Porošenka i druge korumpirane političare, lišiti imuniteta poslanike i okončati rat u regionu Donbasa. Njegova predizborna obećanja probudila su nadu da će, odlaskom starih elita, biti uspostavljena nova politička praksa.
Ukrajinci su imali razloga da se nadaju da će sve dobro proći. Zelenski je Jevrejin, dolazi iz tradicionalno promoskovske jugoistočne Ukrajine i govori ruski kao maternji jezik, pa je bio viđen kao neko ko bi se suprotstavio ratnim huškanjima, ksenofobiji i verskom ekstremizmu. Ljudi su mislili da će osuditi Porošenkovu trijadu „vojska, jezik i vera“ i hteli su da veruju nekome, a Zelenski je, činilo se, odgovarao.
Legendu o mirotvorcu posebno je podstakao intervju koji je dao u januaru 2019, prilikom kog je na pitanje o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu rekao: „Prvo i najvažnije, želim da prestane pucnjava.” Birači su smatrali da ne moraju ništa više da čuju.
Kasnije istog meseca, mirotvorac je tvrdio da neće ispuniti mirovni plan iz Minska.
„Ovi sporazumi nisu mnogo komplikovani“, rekao je Zelenski, i dodao da je vreme da se u proces uključe druge zemlje, pošto ti sporazumi ne funkcionišu. Takođe je odbio da pomiluje ljude koji su učestvovali u borbama u Donbasu, što je deo Minskog sporazuma.
Još jedno obećanje Zelenskog kojim je pridobio podršku naroda u Ukrajini bila je revizija Zakona o obezbeđivanju funkcionisanja ukrajinskog kao državnog jezika, koji je Petro Porošenko usvojio tokom poslednjih dana na funkciji.
Međutim, situacija se od tada nije promenila. Zvanična jezička politika Ukrajine i dalje zanemaruje interese stanovništva koje govori ruski. U januaru 2022. uvedena su dalja ograničenja koja zahtevaju da svi nacionalni štampani mediji izlaze na ukrajinskom jeziku, što je efektivno stavilo van zakona većinu novina na ruskom jeziku u zemlji.
Čim je preuzeo dužnost, Zelenski je počeo da zvuči kao njegov prethodnik Porošenko, dok je koristeći ogromno poverenje i podršku širom zemlje uspevao da sprovodi svoje zamisli. Njegova stranka Sluga naroda pobedila je na vanrednim parlamentarnim izborima prostom većinom glasova. Prema ukrajinskom zakonu, to je značilo da su predsednik i njegovi saveznici bili slobodni da uživaju vlast bez potrebe da ulaze u bilo kakvu političku koaliciju, tako da je ta frakcija mogla da definiše politiku Ukrajine kako im odgovara. S druge strane, to ih je učinilo odgovornim za stanje u zemlji.
Novi ukrajinski lider naišao je na veoma srdačan prijem i na svetskoj sceni. Moskva nije bila izuzetak. Uprkos ratobornoj retorici Zelenskog, stalnim pričama o „ruskoj agresiji“, zahtevima da se Donbas i Krim vrate Ukrajini, pozivima da zemlje NATO izvrše veći pritisak na Rusiju kroz ekonomske sankcije i druge izjave u stilu Porošenka, prvi telefonski razgovor između novog ukrajinskog predsednika i Vladimira Putina obavljen je još u julu 2019. To je pomoglo da se proces razmene zatvorenika ubrza. Međutim, to je bila poslednja stvar koju je Zelenski ikada uradio kao mirotvorac.
Nepoštovanje sporazuma iz Minska
Promena vlasti u Ukrajini oživela je pregovore o Normandijskom formatu koji su bili na čekanju od 2016. U intervjuu za nemački „Dojče vele”, uoči sastanka Normandijske četvorke, Zelenski je rekao: „Vi ste svesni toga da ja nisam potpisao sporazume iz Minska, niti bilo ko iz mog tima. Međutim, spremni smo da preduzmemo korake predviđene dokumentom ka potpunom ispunjavanju svih minskih sporazuma kako bismo konačno postigli mir.”
U toku priprema za samit Normandijske četvorke, stranke su se vratile na formulu koju je predložio Frank-Valter Štajnmajer i koja je usvojena još 2016. godine. Predlog nemačkog šefa diplomatije bio je da Ukrajina privremeno donese zakon o posebnim režimima lokalne samouprave u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Trebalo je da stupi na snagu privremeno nakon lokalnih izbora u navedenim regionima, a zatim trajno, kada OEBS potvrdi da su izbori bili fer i slobodni. Ovakav način delovanja ponovo je potvrđen na samitu Normandijskog formata 9. decembra 2019. u Parizu.
Ali, kako se ispostavilo, Zelenski nije planirao da se pridržava sporazuma. Dva meseca pre samita, 1. oktobra 2019, Zelenski je rekao: „Uz bilo kakvo spoljno prisustvo tamo, neće biti održani izbori. Nikada nećemo dozvoliti izbore ako su tamo prisutne trupe. Ako tamo ima trupa, bilo kakvih trupa, neće biti izbora.” To znači da je Kijev Štajnmajerovu formulu, u stvari, potpisao samo kao formalnost.
Sporazumi iz Minska, usvojeni 12. februara 2015. Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 2022, propisuju niz koraka koje treba preduzeti po određenom redosledu ka mirnom rešavanju osmogodišnjeg pitanja Donbasa. Prema tom dokumentu, prvog dana povlačenja ukrajinskih trupa trebalo je da počnu razgovori o održavanju lokalnih izbora prema ukrajinskom Zakonu o privremenom samoproglašenju vlade u pojedinim oblastima Donjecke i Luganske oblasti.
O izborima je trebalo da se razgovara sa predstavnicima Donjecke i Luganske Narodne Republike (DNR i LNR). Zakon bi takođe dao regionima pravo na jezičko samoopredeljenje i omogućio njihovim organima lokalne samouprave da učestvuju u imenovanju rukovodilaca javnih tužilaštava i sudova, kao i da formiraju jedinice narodne policije i razvijaju međusobnu graničnu saradnju sa Rusijom.
Peta tačka dokumenta zahteva da se obezbede pomilovanje i amnestija, a šesta tačka je oslobađanje i razmena ratnih zarobljenika. Povratak potpune kontrole državne granice širom konfliktne oblasti od strane vlade Ukrajine nalazi se na kraju liste, pod tačkom devet, i na redu je tek nakon održavanja lokalnih izbora i sprovođenja ustavne reforme za decentralizaciju zemlje.
Ipak, tokom zajedničke konferencije za novinare nakon samita, Zelenski je rekao: „Nikada nećemo pristati na federalizaciju Ukrajine izmenom našeg Ustava. Nećemo tolerisati nikakav spoljni uticaj na samoupravu Ukrajine.”
Mirotvorac Zelenski tako je uradio upravo ono što je radio Petro Porošenko, odnosno promenio je redosled koraka u dokumentu: prvo kontrola granice, a potom izbori. U intervjuu za „Fajnenšel tajms”, Zelenski je takođe priznao da je odbio da razgovara sa predstavnicima Donbasa rekavši: „Ne vodim razgovore sa teroristima, to je nemoguće u mojoj poziciji.“
Militarizacija umesto mira
Odmah pošto je Zelenski izabran, počeo je da putuje po svetu u pokušaju da nabavi više oružja za Ukrajinu. Razgovarao je, između ostalih, sa Kanadom, Nemačkom i Sjedinjenim Američkim Državama. Vojna pomoć koju je Ukrajina primila od ovih sila između 2014. i 2021. iznosila je dve i po milijarde dolara, piše RT. Zalaganje Ukrajine da postane članica NATO-a postalo je sve izraženije.
Tokom vladavine Zelenskog, militarizacija je ohrabrivana, vojna retorika je postala svakodnevica. Nedavno usvojena Vojnobezbednosna strategija Ukrajine poziva na borbenu spremnost da se zapravo bori protiv Rusije, a ne samo da se brani u slučaju potrebe – na primer, u slučaju graničnog sukoba između Rusije i njenih suseda ili ako Rusija pokuša da zadrži Belorusiju u svojoj političkoj orbiti. Spoljnopolitička strategija Ukrajine je podjednako ambiciozna i poziva na „borbu protiv Rusije“ čak i u Africi.
Ministarstvo odbrane zemlje je postupilo po Zakonu o osnovama nacionalnog otpora, tako što je svakom regionu i svakom gradu sa više od 900.000 stanovnika dalo mandat da formiraju lokalne odbrambene brigade i postavljajući cilj za ukupan broj ovih snaga na 130.000 ljudi. Ove snage treba da budu raspoređene van borbenih područja, ali predsednik može da im da druge zadatke.
Dekretom nisu pošteđene ni žene. Ministarstvo odbrane sada traži da sve žene od 18 do 60 godina budu na vojnoj evidenciji do kraja godine, uključujući trudnice i majke sa više dece. Od 2023. žene koje ignorišu svoju „vojnu dužnost“ biće kažnjene.
Preuzeto: 24sedam
Foto: Stefanie Loos/Pool Photo via AP
