Prva zabrana konzumiranja kafe desila se 1511. godine, kada je vođa Meke Khair Beg, naredio da se zatvore sva javna mesta na kojima se kafa prodavala zbog toga što navodno navodi na greh, čime su navodno bili prekršeni muslimanski zakoni o konzumiranju napitaka.
Međutim, pravi razlog ležao je u saznanju Kahir Bega da se netrpeljivost prema njegovoj vladi širi iz mesta gde je kafa bila prisutna i često konzumirana.
Mnogi islamski imami i učenjaci verovali su da kofein u pićima poput kafe i čaja ima efekte koji menja um.
Osmanski sultan Murat IV, koji je vladao tokom XV i XVI veka, smatrao je ispijanje kafe nemoralnim. Verovao je da kafa podstiče propadanje društva i razdor u Istanbulu. Kafa je za njega bila toliko ozbiljan problem da je njeno ispijanje kažnjivao smrću.
Prema pojedinim istorijskim izveštajima, Murat IV je navodno prerušen išao ulicama glavnog grada i obezglavljivao prestupnike. Čak i da ovaj izveštaj nije tačan, svakako govori o tome koliko je problem bio veliki. I on nije bio jedini vladar koji je branio ispijanje kafe, ali je smatran najbrutalnijim i najuspešnijim u svojim naporima da zabrani crni napitak.
Krajem XVI veka, kada je kafa napustila Bliski istok i prvi put došla u Evropu, na proizvod se gledalo sa sumnjom zbog njegove halucinogene moći. Višak kofeina izazivao nervozu, drhtavicu i aritmije – posebno tada kada nije bilo moguće filtrirati ili balansirati sastojke u smeši.
Takođe, bila je tu i činjenica da je kafa dolazila od muslimana, što je navelo italijanske katoličke sveštenike da piće proglase “satanskim” i da narede njegovu hitnu zabranu.
Ipak, čak i u jeku ove ideje, crkveni poglavari su zamolili papu Klimenta VIII da proba piće, i na opšte iznenađenje, dopalo mu se. Papa je rekao da je “satanino piće” previše ukusno i da bi bilo štetno i dozvolio je njegovo konzumiranje. Ali postojao je uslov – vernici su imali dužnost da kafu krste i tako je preobraze u nešto hrišćansko.
Izlasku novog proizvoda su se u početku potivili i trgovci vinom i pivom. Popularizacija kafe predstavljala je pretnju za njih i nije im se dopala ideja da se ljudi okupe kako bi popili nešto bezalkoholno. Kafa je bila dobra za energiju, činila je ljude budnijima, fokusiranijima i spremniijima za rad – sve ono što pivo i vino nisu mogli da pruže.
Krajem 1600-ih, londonske kafeterije bile su omiljeno okupljalište političara i pisaca.
“Za razliku od taverne, pivnice ili gostionice”, piše istoričar Brajan Kauen za Smithsonian Magazin, kafeterija je “bila nova institucija”. Iako su mesta na kojima se ispijala kafa bila uobičajena u arapskom svetu već stotinama godina, kafa je bila nova u Britaniji. Prve kafeterije otvorene su 1650-ih. Do 1663. godine, piše Metju Grin za The Telegraph, postojale su 82 kafeterije u centru Londona. Ali sa ovim popularnošću došlo je do reakcije: u urnebesnom pamfletu objavljenom 1674, grupa žena je istupila protiv “novog, odvratnog, paganskog pića zvanog kafa”.
Teško je reći da li su pisci Ženske peticije protiv kafe zapravo bile žene, piše istoričar Stiv Pinkus. Verovatnije je, piše on, da su satire napisane da bi kafeterije postale nepopularne jer su ih pripadnici vlasti doživljavali kao mesta političkih nemira. Na primer, Čarls II je godinu dana kasnije čak pokušao da zabrani kafeterije.
U Ženskoj peticiji navodi se da je ispijanje kafe toliko intelektualna i ženstvena zabava da je učinila njihove muževe impotentnima i “neplodnim kao one pustinje odakle se kaže da je doneta ta nesrećna bobica.” (Iako su zemlje iz kojih dolazila kafa bile uglavnom plodne).
U peticiji je takođe pisalo da kafa čini muškarce previše pričljivim: “oni piju mutnu vodu i mrmljaju beznačajne stvari”, pišu anonimni autori.
I pruski kralj Fridrih Veliki bio je jedan od vladara koji je branio kafu svojim građanima.
Krajem 1700-ih, kralj je uspostavio državni monopol na uvoz kafe i odredio da, iako je aristokratija mogla da uživa u proizvodu, običan narod to ne može zbog slučajne štete koju bi konzumacija mogla da izazove.
Jednom prilikom Fridrih II Pruski je naglasio superiornost piva i vina nad kafom, pozivajući se na patriotizam, rekavši da su mnoge bitke dobijali vojnici hranjeni pivom.
Fridrih je sve do smrti vodio kampanju protiv kafe, kritikujući je i podižući poreze kako bi je sklonio od ruku običnih ljudi. Iz tog razloga je dugi niz godina potrošnja kafe širom Pruske naglo opala.
Od smrtne kazne, kao u Osmanskom carstvu, do kazne za žene bi se usudile da da probaju ovo piće u Evropi, kafa je prešla dug put da postane miljenica ljudi širom sveta.
