Učenici OŠ „Žarko Zrenjanin“ sa nastavnicom srpskog jezika i književnosti Vesnom Kolarski održali su u Narodnoj biblioteci „Miodrag Borisavljević“ veče posvećeno književniku Milošu Crnjanskom pod nazivom „Putujem, dakle jesam“. Govoreći o piscu (koga većina čitalaca zna kao stvaraoca „Seoba“, „Dnevnika o Čarnojeviću“, „Romana o Londonu“ ili „Lirici Itake“) naglasili su da je njegov opus skroman, ali izuzetan.
Uvek je izazov kada pripremam književno veče o nekom piscu, šta odabrati, šta prikazati, šta ne zaboraviti reći, a šta, opet (i zašto) izostaviti. Budući da je naziv književne večeri bio „Putujem, dakle jesam“, želela sam da akcenat bude na putopisima Crnjanskog koji su negde manje poznati nego njegovi romani i lirika. O tome je trebalo da govori kao gost – predavač Isidora Belić, doktorantkinja srpske književnosti, poznavalac dela Miloša Crnjanskog, ali budući da je ona bila sprečena da dođe, preuzela sam njenu ulogu i čitala njen tekst. Dramatizacija odlomaka iz romana uklopljena u recitacije uz tri pojavljivanja samog pisca bila su prožeta tekstom o delima Crnjanskog, njegovoj poetici, okolnostima u kojima su nastajala njegova dela i samom životu. Moji dragi učenici sa kojima radim već četiri godine, dočarali su odlomke iz romana „Seobe“ i „Dnevnik o Čarnojeviću“, kazivali poeziju i odlomke iz putopisa „Naša nebesa“. Mnoge pojedinosti iz života samog pisca maestralno je dočarao Nikola Medić, učenik koji je prvi put na sceni. Moram naglasiti da je učenik samovoljno naučio da govori prepoznatljivo kotrljajuće „r“ koje je karakteristika govora samog pisca da bi što vernije opravdao dodeljenu ulogu Crnjanskog. Dočarao je i njegovu melanholiju kako mi je jedna koleginica kasnije rekla. Nepravedno bi bilo ne pomenuti i drugu decu, Nikolu Popovića, sada već veterana moje dramske sekcije, Jelenu Bašić, Stefana Dražića, Jovicu Desnicu, Anu Beslać i Natašu Čović. Iskreno sam ponosna na njih jer se voljno odazivaju kada ih pozovem na saradnju. I ne samo da se odazivaju nego i opravdaju moja očekivanja. U sklapanju scenarija za ovo književno veče mnogo mi je pomogla knjiga „Dnevnik o Crnjanskom“ novinara Dimitrija Bunjca koji je sedamdesetih godina intervjuisao Crnjanskog po njegovom povratku iz Londona. Bilo mi je veliko zadovoljstvo što je publika mogla da vidi „Knjigu o Mikelanđelu“, nedovršenoj studiji Crnjanskog na kojoj je radio šezdeset godina i koja je manje poznata javnosti. Ta knjiga je izašla 1981. u izdanju „Nolit“-a, priređivač je Nikola Bertolino i po želji samog Crnjanskog, sadrži fotografije punog kolora. Vi danas možete naći i druga izdanja ove knjige, ali kako sam rekla, želja Crnjanskog je bila da se štampa isključivo sa slikama dela Mikelanđela u punom koloru. Crnjanski je studirao istoriju umetnosti i još od rane mladosti ga je privlačila ličnost i delo velikog renesansnog umetnika. Još u knjizi „Kod Hiperborejaca“ imamo zapise o delu Mikelanđela, tamo je navodio i njegove sonete i mnoge biografske podatke. Kostimi koje su deca glumci nosili dali su posebnu draž jer su delovali autentično. To je jedan segment u stvaranju predstave u kom takođe uživam, od ideje do realizacije, potrudila sam se uz svesrdnu pomoć prijateljice Dragane, da oživim period o kom govori roman „Seobe“. Zahvaljujemo se direktorki Branki Vejin na pozivu za saradnju, ovo je druga godina kako smo gosti biblioteke, a već se osećamo domaćinski, rekla je Vesna Kolarski.
autor: Mara Vuković
Izvor: Radio Dunav
