Alkohol kao i svaki dobar prevarant najpre namami naivne, nudeći im opuštenost, dobro raspoloženje, daje lažnu snagu i samopouzdanje, a zatim kao i sam đavo, kao danak uzima čoveku dušu. Igra s alkoholom je opasna, s obzirom, da se ako se jednom uđe u začarani krug zavisnosti od alkohola, teško iz njega samostalno izlazi. Najbolje rešenje je lečenje ove teške bolesti!
Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se, ni o kakvoj lošoj nuvici, kako se to često u narodu misli, več o pravoj bolesti koju treba lečiti. Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, i to iza kardiovaskularnih bolesti i tumora. Ako tome dodamo da alkoholicar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često oboli i cela njegova porodica, jasno je da se broj Ijudi kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta.
Kako se postaje alkoholičar?
Da li, dok pijete, činite to želeći da postanete alkoholičari? Teško je da će na ovo pitanje bilo ko odgovoriti potvrdno, pa čak i sami alkoholičari. I zaista, ako se u mislima vrate na svoje prve kontakte, sa alkoholom, pa i kasnije, niko od njih niti je želeo, niti je mogao zamisliti da će postati alkoholičar. Verovali su u dobro poznatu zabludu da to njima ne može da se dogodi i da su jači od alkohola. Nažalost potcenili su protivnika!
U alkoholizam se ulazi polako i neprimetno. Najpre se alkohlol konzumira na tzv. “društveno dozvoljeni” način, sto znači povremeno po 1-2 čaše alkoholnog pića. U početku se konzumacija alkohola uglavnom čini u cilju postizanja prijatnog raspoloženja, kod napetih osoba u cilju opuštanja, kod pubertetlija u cilju dokazivanja, dobijanja lažne snage i samopouzdanja. Po našim običajima – svadbe, žurke, rođendani, parastosi, sve je praćeno preteranom konzumacijom alkohola i retko ko u tome vidi nešto loše. Priča, nažalost, ne ide dalje u ovako veselom tonu. Alkohol, kao i svaka druga droga, izaziva tzv. porast tolerancije kod osoba koje ga često konzumiraju. To znači da je potrebno da se količina unetog alkohola stalno povećava ne bi li se po-stigao željeni efekat. Tako, neprimetno, jureći “prijatno raspoloženje”, povećavamo količinu unetog alkohola. U jednom trenutku – bez ikakve najave i neosetno, čovek postaje zavistan od alkohola i više ne pije samo iz zadovoljstva, već i zbog toga što MORA!
Kako znati ko je oboleo od alkoholne bolesti?
Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.
- Prvi kriterijum je tz. “gubitak kontrole”. To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i “fenomen prve čase”, s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.
- Drugi kriterijum je tzv. “nemogućnost apstinencije”. Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. “apstinencijalni sindrom” – veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem određenih lekova za smirenje.
- Treći kriterijum su tzv. “prekid filma”. Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javljaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.
- Četvrti kriterijum je tzv. “porast tolerancije” (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 – 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.
Koje su posledice ove bolesti?
Ne možemo da negiramo da alkohol u malim količinama izaziva prijatan doživljaj. Međutim, alkoholičari su osobe koje NE MOGU da konlrolišu količinu i način uzimanja alkohola, pa samim tim i da piju u malim dozama. Da mogu, ne bi bili alkoholičari! Osoba koja jednom razvije zavisnost od alkohola, nikada više ne može da povrati izgubljenu kontrolu, odnosno da pije na umeren, društveno dozvoljen način. Veoma često alkoholičari iskreno žele da ispune obećanja data sebi i porodici, bilo da prestanu da piju, bilo da smanje količinu pića. Pokušaju da se odupru alkoholu, međutim sledi kazna u vidu mučnog apstinencijalnog sindroma. Iz iskustva znaju da ga mogu rešiti uzimanjem alkohola i u tom trenutku sva obećanja i želje da se izvuku gube važnost i jačinu. Važno je samo jedno, a to je da prestane mučno stanje u kome se nalaze. I tako, užitak u alkoholu smeni patnja. I to nije sve!
Posledice po telesno zdravlje
Uneti alkohol putem krvi dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira umereno i povremeno, jetra ga brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma. Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih, usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra nije u stanju da ga u celini preradi, te se zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva su oštećenja skoro svih organa u telu.
Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje jetre može biti od blagog, preko uvećane i masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritira-ućeg dejstva alkohola na sluzokožu želuca i dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine s daljom konzumacijom može probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta posledica je i zapaljenje gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a kao posledica može da se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol deluje i na kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska, dok se kod pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva alkohola su nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i trnjenje u no-gama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda. Spisak oboljenja se, nažalost, ne zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u telu na koji alkohol nema dejstva. Pomenućemo samo još i mozak.
Posledice po psihičko zdravlje
Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke promene, od kojih su najčesće alkoholna izlapelost, alkoholna epilepsija (padavica), alkoholino ludilo (delirijum tremens), alkoholna bolesna ljubomora.
Pod dejstvom alkohola izumiru moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo alkoholičara koji u četrdesetoj godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj starosti.
Alkoholno ludilo je pravi naziv za ono što se dešava alkoholičaru u delirijum tremensu. Sve počinje neodređenim večernjim strahovima, noćnim morama, obilnim znojenjem. Par dana nakon toga, alkoholičar gubi sposobnost orijentacije u vremenu, u prostoru i prema drugim osobama (ne prepoznaje, čak ni bliske osobe). Strah koji tada oseća, može da se opiše jedino rečju užas. Sam strah nastaje kao posledica neprijatnih izmena u opažanju sveta oko sebe (tzv. iluzije i halucinacije) za koje ne shvata da su produkt njegovog poremećenog uma, već ih doživljava kao stvarnost. Tako, od šare na tepihu “vidi” stotine zmija koje idu ka njemu, od vaze sa cvećem —glavu razjarene zveri. Po koži “vidi”, a ispod kože “oseća” sitne bube koje gmižu. Zato ih stalno otresa sa sebe, ili ih “vadi” rasecanjem kože. Iz nosa, ustiju i ušiju satima “izvlači” neprekidne konce. Beli miševi nisu izmišljena šala, već neprijatna stvarnost za delirantnog alkoholičara.
Usled oslećenja mozga alkoholom, može da se javi i padavica. Napadi epilepsije veoma su dramatični i počinju gubitkom svesti, zalim ritmičnim trzanjem celog tela, s penom na ustima i na kraju, umokravanjem. Za to vreme, prestaje disanje, što daje još dramtičniji ton celom napadu. Dobra stvar u svemu ovome je da, ako prestane da pije, alkoholičar može da spreči da napadi postanu stalni i doživotni, odnosno napadi potpuno prestaju.
Bolesna i nerealna ljubomora alkoholičara takođe je posledica oštećenja mozga, ali i impotencije alkoholičara. Alkoholičar najpre samo sumnja, a kasnije postaje i uveren da ga žena vara, iako realno nema prevare. On je prati, prisluškuje razgovore, traži od nje priznanje neverstva, proverava donje rublje, stražari noću da umišljeni ljubavnik baš tada ne naiđe. Sumnja i na najbliže prijatalje, rođake, pa čak i na sopstvenog sina, ženinog oca ili brata. Dešava, se da završetak ove mučne priče bude tragičan, odnosno da suprug ubije “nevernu” suprugu.
Posledice po porodicu
Posledice alkoholizma po porodicu su uvek prisutne i skoro nikada ne mogu biti blage. Mogu biti samo neprepoznatljive od alkoholičara i njegove porodice, s obzirom na to da su navikli na takav način života i uspostavili neku vrstu nezdrave ravnoteže. Međutim, podaci o tome da je značajan broj psihijatrijskih pacijenata poreklom baš iz alkoholičarske porodice, govore da se uticaj alkoholizma na porodicu, naročito na decu u razvoju, ne može zanemariti. Iznećemo samo neke karakteristike.
Komunikacije u alkoholičarskoj porodici su nejasne, siromašne i svedene na minimum. Zajedničke teme među supružnicima praktično ne postoje. Nema slaganja ni u čemu, pa sumim tim ni zajedničkih odluka. Tipični su stalni konflikli, svađe, ponekad praćene fizičkom i verbalnom agresivnošću (tuča, vređanje. psovanje, ponižavanje…). Tokom “hroničnog ratnog stanja” postoje i periodi dugog ćutanja, ili mir po svaku cenu.
U porodici alkoholičara nejasne su ili potpuno izmenjene porodične uloge članova. Tako, zbog karakteristične osobine alkoholičara da izbegava odgovomost, sve njegove uloge preuzima supruga. Ona se stara o deci, odlazi na roditeljske sastanke, brine o hrani, računima, donosi odluke. U pojedinim porodicama deca preuzimaju ulogu roditelja, pa se recimo, dete od deset godina brine o mlađem bratu ili sestri, s obzirom, da je otac retko prisutan, ili je pijan, a majka mora da zaradi novac za život. Neodgovornost alkoholičara ogleda se i u tome što troši znatne količine novca na alkohol. Imamo primere da ostatak porodice nema šta da jede, a alkoholičar potroši celu platu za samo jedan dan, pa se čak i zaduži. Posebno su ugroženi emocionalni odnosi, koji mogu da osciliraju od Ijubavi do mržnje, ali uglavnom uvek bez prave bliskosti. Socijalni kontakti su drastično smanjeni, čak i s najbližom rodbinom. Svako živi svoj život, ne provode zajedno slobodno vreme i svi su usamljeni. Gubitak emocionalnih odnosa i bliskosti, nemogućnost da se zadovoIje ni najosnovnije potrebe za sigurnošću i Ijubavlju, kao i faktički odsustvo alkoholičara, iz porodičnog života, može, imati značajne posledice na psihičko zdravlje, posebno dece. Deca su uglavnom povučena, nesiguma, imaju osećaj manje vrednosti, stide se roditelja koji pije i koji ih često svojim ponašanjem osramoti i ponizi pred drugovima. Muška deca često postaju takođe alkoholičari, dok ženska deca veoma rano ulaze u brak čineći i pogrešne izbore, bežeći iz neizdržljive atmosfere alkoholičarske porodice. Supruge su po pravilu nervozne, napete, nezadovoljne, zapuštene i depresivne.
Profesionalne posledice
Često je motiv alkohohčara za dolazak na lečenje preteći gubilak posla. Najčešće je to posledica, ne samo konzumacije alkohola na radnom mestu, već i izmena ponašanja alkoholičara, koje je rezultat dugogodišnje zavisnosti. Istraživanja govore da alkoholičar ima jasan pad produktivnosti, da česće ide na bolovanja, neopravdano izostaje s posla, a da je sklonost ka povređivanju višestruko povećana u odnosu na ostale. Prosečni radni staž alkoholičara iznosi 16-20 godina. Svemu ovome u značajnoj meri doprinosi i lažna humanost, u vidu tolerisanja i zaštite alkoholičara u radnoj sredini. Tamo gde tolerancije nema, alkoholičar je prinuđen da ranije dođe na lečenje, a samim tim su i rezultati lečenja uspešniji.
Može li se alkoholizam pobediti?
Alkoholizam je bolest koja se leči!To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice.
Ako ste prepoznali problem kod sebe, ili u svojoj porodici, za pomoć se možete obratiti lekarima i socijalnoj službi Dispanzera za alkoholizam, koji se nalazi na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja.
Preuzeto: Stetoskop.info
