Iako nacije na ovim prostorima dele istu istoriju, ona je češće predmet sporova i razdora nego jedinstva na Balkanu. Jedan od glavnih razloga za to svakako može da se pronađe u želji nekih da prisvoje tuđe istorijsko nasleđe i predstave ga kao svoje.
Odličan primer za to predstavlja pretposlednja bosanska kraljica Katarina Kosača Kotromanić, supruga Stefana Tomaša, koju danas prisvajaju kako hrvatski tako i bošnjački istoričari. Dok se jedni pozivaju na njenu katoličku veroispovest, drugi ističu to da je bila bosanska kraljica i time, valjda, pokušavaju sakriti njenu pripadnost srpskom narodu. Nažalost, pomoć u ovom nečasnom poslu imaju i od nekih stranih faktora.
Kraljica Katarina je rođena u Blagaju kod Mostara 1425. godine u uticajnoj srpskoj plemićkoj porodici Kosača. Posle smrti njenog muža 1461. godine, Katarine je živela kao kraljica – udovica na dvoru svog pastora, kralja Stefana Tomaševića. Dve godine kasnije, snage Otomanskog carstva na čelu sa Mehmedom Osvajačem napale su Bosnu i konačno je osvojili. Katarinin pastor je pogubljen, dok su Žigmund i Katarina, njen sin i ćerka, zarobljeni i odvedeni u Carigrad, gde su preobraćeni u islam.
Katarina se prvo sklonila u Dubrovnik i na kraju se nastanila u Rimu, gde je od Papske države primila penziju. Iz Rima je težila ponovnom ujedinjenju sa svojom decom, ali njeni napori da pregovara i ponudi otkupninu pokazali su se uzaludnim.
Katarina je 20. oktobra 1478. godine izrekla svoju poslednju volju, koju je zabeležio dalmatinski sveštenik, u prisustvu sedam svedoka. Izrazila je želju da bude sahranjena pred glavnim oltarom u bazilici. Kraljica je umrla 25. oktobra 1478. godine pet dana nakon sastavljanja testamenta, koji je odmah odnet papi.
Politikolog Ljubiša Aćimović za 24sedam kaže da nije redak primer da se veroispovest nekih istorijskih ličnosti zloupotrebljava kako bi se predstavilo da su nešto drugo po nacionalnosti.
– Iako je danas čudno da je neki Srbin ili Srpkinja katoličke ili muslimanskoj veroispovesti, u to vreme to nije bila retkost. Pa iako to veoma dobro znaju, neki istoričari često koriste konfesionalnu pripadnost nekih ličnosti kao dokaz pripadnosti nekoj drugoj naciji, iako je jasno da se oni tako nisu osećali – kaže Aćimović.
Po njegovim rečima, u prilog tome najbolje svedoči nadgrobni spomenik kraljice Katarine, u Bazilici Svete Marije na nebeskom žrtveniku, na kojem su bila dva natpisa – latinskim jezikom i pismom, i srpskim i ćirilicom.
– Spomenik je kasnije premešten sa poda na zid tokom radova na unutrašnjosti crkve 1590. godine. Tom prilikom originalni epitaf je tada uništen. Rimski kaligraf Đovani Batista Palatino izradio je 1545. godine kopiju i objavio je dve godine kasnije. Međutim, slučajno ili ne, obnovljen je samo latinski natpis i danas se može naći na njenom nadgrobnom spomeniku – objašnjava politikolog.
Takođe, na prvobitnoj nadgrobnoj ploči bila je naznačena titula njenog oca: „herceg od Svetog Save”, što je ostalo i na obnovljenoj, ali je, slučajno ili ne, izostavljen deo u kojem se navodi srodstvo njene majke Jelene Balšić sa srpskim carem Stefanom Dušanom.
Sasvim opravdano se postavlja pitanje da li je neko namerno izostavio ne samo ćirilični natpis na obnovljenoj ploči, nego i deo u kojem se nedvosmisleno kaže da je kraljica Katarina bila u srodstvu sa carem Dušanom Silnom, za koga svi znaju čiji je vladar bio. Srećom, originalni ćirilični natpis s nadgrobne ploče sačuvan je zahvaljujući rimskom kaligrafu Ivanu Palatinu, koji ga je 1545. godine prepisao, a dve godine kasnije objavio u svojoj knjizi. Zahvaljujući njemu mi znamo kako je ćirilični natpis izgledalo i šta je zaista na nadgrobnom spomeniku pisalo – kaže Aćimović.
Politikolog dodaje da spomenik kraljice Katarine nije jedini primer pokušaja prekrajanja istorije.
– Niko ne dovodi u pitanje to da je među balkanskim nacijama potrebno graditi pomirenje. Ali do toga je nemoguće doći tako što će te otuđivati tuđu istojiju i predstavljati je kao svoju. Kraljica Katarina može da predstavlja istorijsku ličnost oko koje bi mogli da se ujedine svi. Pa zašto je onda problem da se kaže da je bila Srpkinja? Time se neće umanjiti njen značaj za istorju svih konfesija u Bosni i Hercegovini. Naprotiv – smatra Aćimović.
