Većina dece tokom detinjstva prevaziđe mucanje, a u tome im najveću podršku moraju pružiti roditelji uz pomoć logopeda.
Za dete koje muca začikavanje vršnjaka ili savladavanje najobičnijih govornih radnji kao što je izražavanje želje u prodavnici, čine život ovakvog deteta veoma teškim. Ipak, statistike pokazuju da većina dece sa ovom manom prevaziđe mucanje tokom detinjstva ili nešto kasnije u životu.U proseku, ovu govornu manu ima u proseku 3 procenta dece – obično u uzrastu između dve ipo i četiri godine – a od tog broja većinu čine dečaci, i to u razmeri četiri prema jedan. Još uvek nije razjašnjeno šta je uzrok mucanju, ali logopedi većinom veruju da se mana može javiti ukoliko se pred dete stavljaju prveliki ili previsoki zahtevi koje ono ne može da ispuni bez adekvatne pomoći i podrške starijih. Deca kojima se npr postavljaju brojna pitanja i očekuju brzi i jasni odgovori, bez prikladne nagrade ili ohrabrenja, naći će se u situaciji da im je sve teže da komuniciraju bez „saplitanja“ u govoru i zamuckivanja.
Za dete koje uči da govori sasvim je normalno da pravi pauze između reči, da ponavlja reči ili zvuke, da zastaje i ponovo ih izgovara. Ukoliko ovaj proces počne na bilo koji način da uznemirava dete, ili onoga ko mu prisustvuje, a to su najčešće roditelji ili članovi porodice, zasigurno će biti posejane klice kasnijeg mucanja.
Čim se roditelj prvi put zabrine, ili čak posumnja da se radi o mucanju, trenutak je da potraži stručnu pomoć.Ako roditelji otvoreno izraze svoju zabrinutost, dete će reagovati na njihovu anksioznost i mucanje će se pogoršati.
Ni način zamuckivanja, niti učestalost i njegova izraženost , ne pokazuju da li će dete prevazići teškoću.Odgovor i reakcija drugih ljudi na mucanje je od vitalne važnosti – pre svega koncentisanje na to šta dete želi da kaže i davanje vremena da to što želi i izgovori. Iz ovih razloga engleski logopedi su uveli praksu da se posle upoznavanja sa predškolskim detetom , viđaju i sa roditeljima jednako koliko i sa decom. Dete je nesvesno svog problema i zato treba raditi sa roditeljima učeći ih kako da pomognu deci.
Kod starije dece mucanje često nastaje kada su uzbuđena ili kada se nađu pred teškoćom sređivanja vlastitih misli. Roditelji mogu pomoći ako ih stišaju, umire i smanje nivo uzbuđenja. Prilkom terapija treba otkriti sa kojim ljudima je deci teško da govore.
U program terapije se obavezno uključuju, ako je starije dete u pitanju, učitelj ili učiteljica deteta. Većina dece prevazilazi ili nadvladava mucanje oko 10te godine života. Kada se ovo dogodi bez ikakve spoljne pomoći mi i ne znamo da li je to zato što se roditelji instinktivno postavljaju na pravilan način ili zbog nekog drugog razloga. Ono što se može izdvojiti kao pravilo jeste da deca normalnih sposobnosti koja potiču iz stabilnih porodica koja im pružaju podršku i nežnost imaju veće šanse da prevaziđu svoju govornu manu.
Ukoliko se problem ne otkloni u ovom uzrastu ( oko 10 te ) mucanje se može nastaviti i u adolescenciji. Ali kako tvrde logopedi tada je ipak lakše raditi jer je reč o tinejdžerima, koji su sada u stanju da iskažu svoja osećanja. Traženje i nalaženje stručne pomoći je od sušinskog značaja bez obzira na starosno doba.
Čak I kada dete posle perioda izlečenja nastavi da muca, to ne mora značiti da će ovaj teret nositi čitavog života.
Preuzeto: Vrticportal.com
