Kletva, kao oblik verbalne osvete, poznata je u gotovo svim kulturama, često praćena ritualima, a njen značaj uvek zavisi od osobe koja je izriče. U srpskoj istoriji, Kneževa kletva, izrečena kao poziv junacima da se bore na Kosovu na Vidovdan 1389. godine, zauzima posebno važno mesto, zabeležena u epskim pesmama Kosovskog ciklusa.
U pesmi “Musić Stevan”, kletva je zabeležena kao snažan apel Kneza Lazara Hrebeljanovića, upućen srpskom narodu da se pridruže Kosovskom boju:
“Ko je Srbin i srpskoga roda, I od srpske krvi i kolena, A ne doš’o na boj na Kosovo: Ne imao od srca poroda, Ni muškoga, ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, Rujno vino, ni šenica bela! Rđom kap`o, dok mu je kolena!”
U pesmi “Kneževa večera”, kletva je kraća i direktna:
“Ko ne dođe na boj na Kosovo, Od ruke mu ništa ne rodilo: Ni u polju bjelica pšenica, Ni u brdu vinova lozica!”
Postoji uverenje među ljudima da se Lazareva kletva još uvek odražava na srpskom narodu, s obzirom na uopšteno verovanje da kletva ima uticaj do šestog kolena. Strah od Lazareve kletve ukorenjen je u narodu, a postoji i želja da se izbegnu njene posledice. Tokom dočeka srpske vojske u Beogradu 1913. godine, nakon Drugog balkanskog rata, na triumfalnim kapijama su bile ispisane poruke, a jedna od njih glasila je: “Beži grda kletvo s roda, zavet Srbi isuniše!”
Stihovi Lazareve kletve iz pesme “Musić Stevan” uklesani su na spomeniku kosovskim junacima na Gazimestanu, iako je drugi stih izostavljen.
