Da li ste se ikada zapitali zašto tužne pesme mogu učiniti da se osećamo srećno?
Zanimljivo je da mnogi ljudi kažu da uživaju u slušanju tužne muzike jer ih čini srećnim. Ovo je primer paradoksa tragedije: zapažanje da, iako se veoma trudimo da izbegavamo da se osećamo tužno kada ga vidimo u umetnosti, vrlo često je nekako prijatno.
Zašto je to tako?
Prvo, šta je to što tužnu muziku čini tužnom? Tekstovi tužne pesme, ako postoje tekstovi, često sadrže one normalne okidače za osećanja tuge, tipičan pokretač je gubitak osobe, veze, novca, statusa ili čak gubitak vrednog predmeta.
Sve tužne pesme imaju sličnu muzičku strukturu. Muzika koja izaziva tugu je generalno niskog tona, koristi ograničen opseg tonova, često je napisana u molu i ima spor tempo.
Kada slušamo tužne pesme, one imaju tendenciju da izazovu fizičke reakcije tipične za emociju tuge – smanjenje energije, promene u aktivnosti nervnog sistema kao što su krvni pritisak, broj otkucaja srca i često suze, koje se uzimaju kao indikacija fizičke aktivacije.
Kako nas tužne pesme mogu činiti srećnim?
Ponuđeno je više različitih objašnjenja za paradoks tragedije. Aristotel je sugerisao da gledanje tragične predstave omogućava publici da doživi negativne emocije i na taj način očisti tu negativnost iz sebe.
Moderne teorije obuhvataju mogućnost da se tuga u umetnosti razlikuje od tuge u svakodnevnom životu, tako da tužna umetnost zapravo proizvodi pozitivno emocionalno stanje, pogrešno označeno kao tuga, ili da tuga u umetnosti čini da se osećamo povezanije sa drugima, ili da tužna umetnost proizvodi i tugu i zadovoljstvo u isto vreme.
U svojoj srži, jedna od najvećih privlačnosti tužne muzike leži u njenoj sposobnosti da izazove nostalgiju. Tužna muzika je moćan okidač za nostalgična sećanja na prošla vremena. Takvo ponovno razmatranje nostalgičnih sećanja može poboljšati raspoloženje, posebno ako su sećanja povezana sa ključnim i značajnim trenucima u životu.
