Čau-čau je pas koji je vekovima bio na kineskom dvoru. Kineski carevi držali su ga kao čuvara, lovačkog psa ali, pre svega, da bi veličali svoju moć i bogatstvo. Negovale su ga sluge specijalno obučene samo za njih. Od njegove dlake tkali su se tepisi, a od kože pravila odela. Nažalost, čau-čau se nalazio često i na dvorskoj trpezi, pa je služio i za jelo. Sumrak kineskih careva povlači sa sobom i smanjenje broja ovih pasa, pa su se mnogi od njih našli kod bogatih trgovaca i plemstva. Međutim, za vreme kineske Kulturne revolucije ovi psi gotovo da su bili uništeni. Zahvaljujući budističkim kaluđerima, kao i onim primercima koji su se našli u Evropi, a kasnije i u Americi, rasa je uspela da opstane.
Čau-čau je pas vrlo čist i bez mirisa. Vrlo retko laje i to obično u slučaju potrebe. Rođeni je čuvar i tome ga ne treba ga posebno. Ima raskošno krzno tako da svojom pojavom podseća na lava. Čau čau ne voli vodu. Naročito treba voditi računa da sa mukom pliva jer mu tada krzno puno oteža od vode pa se može čak i udaviti. Kupa se dva do tri puta godišnje mada ni to nije neophodno jer se ćau-čau sam liže i pere kao mačka. Jednostavno, ovaj pas voli da bude čist i uredan. Čau-čau je veoma snažan i mišićav. Veoma je ponosan i gord pas.
Interesantna je legenda o njegovom plavom jeziku koji ga i čini toliko različitim od drugih rasa. Navodno, kada je nastajao svet i kada su zvezde usađivane u nebo, padali su mnogi komadi neba na zemlju. Jedini pas koji je smeo da dodirne te komade neba bio je čau-čau. Zato on i danas, po drevnom predanju, ima plav jezik.Kao što je već napomenuto, ljubav i vernost ovog psa su ogromni. Zato i nije preterano kada se kaže da ovoj rasi savršeno odgovara izreka `Veran kao pas`.
Izvor: sr.wikipedia.org
