Hajnrih Karl rođen je 16. avgusta 1920. u Andernahu u Nemačkoj, ali je svetsku slavu stekao opisujući marginalce Amerike
Poezija u 21. veku je nebitna! Malo ko je čita, a još manje se o njoj govori. Ipak, stihovi američkog književnika Čarlsa Bukovskog poslednjih godina preplavili su društvene mreže. Nije važno što oni koji ih stavljaju na internet često ne znaju ništa ni o njemu, ni o poeziji uopšte. Ali taj fenomen je “matorog pokvarenjaka” pretvorio u pravog pesnika za 21. vek.
Pakleno odrastanje
A taj pesnik, pripovedač i romanopisac rođen je na današnji dan pre tačno 100 godina u nemačkom gradiću Andrenahu, i to kao Hajnrih Karl Bukovski. Otac, po kome je nosio ime, bio je američki vojnik, a majka Nemica. Samo dve godine po njegovom rođenju otišli su preko okeana. Odrastanje u Los Anđelesu Bukovski opisuje kao pakao – otac ga je brutalno tukao, vršnjaci su ga ismevali zbog nemačkog akcenta, a akne su ga pretvorile u potpunog samotnjaka. Taj dečak bez prijatelja počeo je da odlazi u biblioteke i tu otkrio svoju pravu ljubav – književnost. Tada je i sam počeo da piše. Bez uspeha. Njegove radove odbijali su i književni časopisi i izdavači, a prva priča koju je objavio kad je imao 24 godine bila je upravo o sakupljanju tih odbijenica.
Razoračaran neuspesima, ali ne odustajući od sna, skoro deset godina je lutao zemljom i radio najgore moguće poslove. Tu se još bliže upoznao s pravom Amerikom – sa beskućnicima, siromašnima, s radničkom klasom… I ta Amerika je kasnije postala glavna tema njegovih dela, zbog čega ga je magazin Tajm proglasio “laureatom američkog polusveta”. Književna karijera Čarlsa Bukovskog, kako je rešio da se potpisuje iako su ga svi zvali Henk, krenula je nabolje tek kad je 1955, nakon što je jedva preživeo pucanje čira, počeo da piše poeziju. – Trebalo je da umrem, ali nisam. Zbog toga sam ponovo počeo da pišem. Međutim, ono što je izlazilo iz mene nisu bile priče, već pesme – rekao je svojevremeno. Stihovi u kojima je sirovim jezikom i hipnotišućim ritmom opisivao život na dnu – rad u fabrikama, svađe sa ženama, opijanje i tuče u barovima, spavanje na ulici – oduševili su izdavače andergraund magazina. Već 1960. objavio je prvu zbirku – “Cvet, pesnica i zverski jauk”. Naravno, poezija mu je donela slavu u izvesnim krugovima, ali ne i novac, pa se zaposlio u pošti. Pišući kolumne nazvane “Beleške matorog pokvarenjaka” za magazin Open siti, po drugi put je privukao pažnju FBI. Prvi put su ga uhapsili još 1944. zbog izbegavanja da ode u rat. Drugi put je privođen upravo zbog kolumni, ali na 113 strana dosijea agenti nisu uspeli da otkriju ništa inkriminišuće o njemu osim nekoliko hapšenja zbog pijanstva.
Dva izbora
Izdavač Džon Martin (“Blek sparou pres”) ponudio je 1969. Bukovskom da mu plaća 100 dolara mesečno, a da ovaj da otkaz i posveti se isključivo pisanju. – Imam dva izbora – da ostanem u pošti i poludim ili da se posvetim pisanju i umrem od gladi. Rešio sam da gladujem – opisao je svoju odluku. Samo tri nedelje kasnije napisao je roman “Pošta”. – Davao sam mu 100 dolara nedeljno, što je bila četvrtina mojih prihoda. Ali je brzo krenulo nabolje. Kasnije sam mu plaćao po 10.000 dolara svake dve nedelje. Ali prave pare su stigle kad smo prodavali prava za snimanje filmova – ispričao je Martin svojevremeno.
Čarls Bukovski je stekao književnu slavu, ali ne u Americi, koju je opisivao, već u Evropi, gde su ga dočekivali kao rok zvezdu, a intervjui s njim išli su samo na najgledanijim TV stanicama… Zahvaljujući tome, postao je bogat čovek, a zvezde poput Šona Pena, Mikija Rorka i Bona Voksa su jurile da se upoznaju s njim. Umro je od leukemije 9. marta 1994. godine. Na nadgrobnoj ploči piše “Henri Čarls Bukovski” a iznad siluete muškarca s bokserskim rukavicama: “Ne pokušavaj”.
Tako je govorio Bukovski:
* Neki ljudi nikad ne polude, kakve zaista užasne živote oni vode. * Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama. * Ako imaš sposobnost da voliš, prvo zavoli sebe. * Nađi šta voliš i pusti da te to ubije. * Ako gubiš dušu i znaš da se to dešava, onda imaš još duše koju možeš da izgubiš. * Većina ljudi misli o nepravdi samo ako se dešava njima. * Skoro svako se rodi kao genije, a sahrane ga kao idiota.
Kurir.rs, Andrija Ivanović, foto: Profimedia
