U vreme kada su digitalni mediji preplavili naše živote i kada je komunikacija sve svedenija na brze poruke, Svetski dan pisanja pisama, koji se obeležava 11. maja, podseća nas na nekada popularnu formu komunikacije.
Pisana reč nekada je bila glavni oblik međuljudske komunikacije. Pisma su nosila emocije, tajne, priznanja i duboke misli, a njihovo čekanje i dolazak preko poštara učinili su ih još dragocenijim. Danas, umesto šuškave hartije i mirisnih mastila, naše poruke su digitalne, stižu momentalno, ali često ostaju bez dublje emocionalne težine.
Dok nam poštanski sandučići uglavnom sadrže račune i reklame, svetski dan pisanja pisama prilika je da se setimo vrednosti koje su pisma donosila u naše živote. Da li ćemo ikada ponovo pisati pisma? Da li bi trebalo? Možda je vreme da razmislimo o tome kako komuniciramo i šta gubimo u moru instant poruka.
Svetski dan pisanja pisama poziva nas da usporimo i posvetimo pažnju rečima koje pišemo. Možda je pravo vreme da izvadimo pero i papir i napišemo pismo nekome kome zaista želimo nešto važno reći.
Pitali smo nekoliko sugrađana šta misle o tome.
– Poslednji put sam napisala pismo kada sam bila dete. I nisam sigurna da ću više ikada. Marija (38)
– Moram da priznam da nikada nisam ni voleo da pišem pisma. I više mi se sviđa kako to sada funkcioniše. Dejan (31)
– Bila su to divna vremena. Koliko samo čekanja i sa koliko nestrpljenja smo iščekivali poštara, pogovo kada su u pitanju ona najlepša – ljubavna pisma. Moram da priznam da neka i dan danas čuvam. Svetlana (65)
– Ljudima i dalje šaljem razglednice kada odem na more. Dešava se da stignem pre razglednice, ali nema veze, to mi je nekako lepo. Ali baš pisma, pa nisam nikada napisao nijedno. Nikola (18)
