Ako vas put navede kroz živopisna sela Zapadne Srbije nećete moći, a da ne primetite male drvene kućice rasute svuda po planinskim proplancima. Učiniće vam se tako male kao da su pravljene samo za jednu osobu i imajući u vidu njihovu veličinu da se lako mogu preneti sa jednog mesta na drugo.
Ukoliko niste znali, to su takovani “kućeri”, zaostavština nekih starih i lepih vremena, a ova čobanska konačišta bila su “istureno odeljenje” skoro svakog seoskog domaćinstva pre nekoliko decenija.
“U kućerima su boravili čobani koji su čuvali stada dalje od kuće, ona su im služila kao skrovišta kako od kiše i sunca, tako i od divljih zveri. Nikad ne mogu da zaboravim noćenja u kućerima, napolju bude velika vrućina, a unutra debeo hlad. Najbolje se spavalo u njima. Nije nam bio potreban nikakav komfor, nego je bio dovoljan i taj drveni krevet. Bilo je slučajeva i da su poneki čoban i čobanica zajedno noćevali u njima”, kaže za RINU Vasilije Grbović iz sela Radijevići na Zlataru.
ako su sada skoro potpuno nefunkcionalni i neuslovni za spavanje, u domaćinstvu Šaponjića se nalazi nekoliko takvih opremljenih starih kućica u kojima svako ko poželi može malo da odrema.
„Iskreno, kada sam prvi put prespavao u kućeru toliko sam se lepo odmorio, da nakon toga više nisam ni išao u sobu da spavam , tu se bukvalno zaspi kako se legne”, kaže Mladen Šaponjić.
Domaćin Velibor Šaponjić ističe da su danas mnoge priče o kućerima iščezle, ali se on trudi da ove objekte sačuva od zaborava. Jer, kako kaže, nema zdravijeg i bezbrižnijeg sna nego u ovim malim čobanskim konacima.
„Tu se jednostavno uđe i prespava, nije neki komfor, ali je udobno, posebno kad pada kiša i kada su vremenske nepogode. U našem domaćinstvu ih ima nekoliko, jednog od njih sam ja pravio, ove druge sam nabavio. Svi oni koji su ovde prespavali kažu da to iskustvo ne bi menjali ni za kakav luksuz modernog doba. Gosti kad se probude ujutro, kažu da nigde bolje nisu odmorili”, kaže Velibor.
Izvor: B-92,RINA / Foto: TO Zlatar
