Postoji pravi razlog iza ovog veoma uobičajenog straha, i on prevazilazi priče o duhovima i strašne filmove koje ste gledali ili za koje ste čuli.
Pripremljen strah „Strah od mraka bih nazvao pripremljenim strahom. To znači da smo spremni ili predisponirani da razvijemo strah od nekih stvari više od drugih.
Ovi pripremljeni strahovi potiču od onoga što je bilo opasno za naše praistorijske pretke – stvari poput visine, pauka, zmija i mraka.
Verovatno smo tokom evolucije, kroz prirodnu selekciju, bili izgrađeni da razvijemo ovaj strah, a mrak bi bio jedna od onih situacija kojih bismo se više plašili.
To je vrlo čest strah
Strah od mraka je veoma čest, posebno kod dece. Tvrdi da se veliki broj dece plaši mraka, što je razvojno primereno, ali većina njih taj strah vremenom preraste.
Strah od nepoznatog
Većina stvari zbog kojih se osećamo neprijatno su stvari koje vidimo kao nepredvidive i van naše kontrole. Kada je u pitanju mrak, postoji neizvesnost „ne znamo šta je tamo“. Kad god se suočimo sa mračnom sobom ili tamnim noćnim nebom, slike iz strašnih filmova mogu nam pasti na pamet, a deca mogu pomisliti na čudovišta. Neko ko se plaši mraka „ne voli vrstu neizvesnosti koju tama nosi sa sobom“.
Posledica određenih životnih događaja
Strah od mraka i dalje postoji kod mnogih ljudi u odraslom dobu – otprilike 11% američke populacije se plaši mraka. Neki odrasli se mogu plašiti mraka kao rezultat negativnog iskustva noću. Bilo da se radi o pljački, napadu ili nečemu drugom, oni bi to iskustvo mogli da povežu sa noći i mrakom. Takve stvari mogu izazvati razvoj straha. Strah od mraka bi čak mogao da bude deo posttraumatskog stresnog poremećaja u vezi sa negativnim incidentom, a ako je to slučaj, dobra je ideja potražiti stručnu pomoć.
Strah se može pretvoriti u nešto više
Ključno je pratiti ovaj strah i primetiti da li ometa vaše normalne aktivnosti. Kada strah ometa svakodnevni život ili utiče na odnose, važno je utvrditi da li vam je potrebna stručna pomoć. Ovo može uključivati terapiju izloženosti, koja polako izlaže ljude njihovom strahu kako bi im pomogla da se naviknu na njega, ili kognitivnu bihejvioralnu terapiju, koja je „vrsta intervencije koja pomaže ljudima da se izbore sa beskorisnim spoznajama, ponašanjem izbegavanja i pratećim fiziološkim stresom.
