Istraživanja, a i iskustva u predškolskim ustanovama, pokazuju da se deca sve ređe zaigraju, da učestvuju u osmišljenoj igri i da više vole društvo telefona nego svojih vršnjaka.
Kada znamo da dete prirodno voli da se igra, da je igra najvažnija aktivnost u predškolskom dobu deteta, postavlja se pitanja šta ometa razvoj i dečiju igru. O čemu se zapravo radi i kakva je to pojava za sajt Trudnoća i zdravlje objašnjava Spomenka Divljan, psiholog i pedagog.
Dete uči ono što živi
– Za igru se kaže da je za decu jednako vredna i važna koliko i samo disanje, dakle, nema zamenu. Kako smo onda došli u ovakvu situaciju? Ko dobro poznaje dete lako će razumeti koliko je detetu važna igra, jer će dete kada god ima priliku posegnuti za igračkama i započeti igru. U ovom slučaju igračka može biti bilo šta: realni predmeti, otpadni predmeti i materijali, prirodni materijali koje smo sabrali u šetnjama i na putovanjima, ne samo zvanične igračke. Dete uči ono što živi, a onda se zapitamo i šta dete, u proseku, živi u ovom vremenu – kaže Divljan.
Iz iskustva navodi samo neke pojave za koje znamo da ometaju dete, dečji razvoj i dečiju igru.
Dete posle vrtića ide na dodatne aktivnosti: ples, sport, jezik, razne „kefalice“, igraonice. Često smo brižni oko toga da dete dobije najbolje uslove za učenje, da se pripremi za školu, da nauči ovo, da nauči ono.
Dajte mu vreme da integriše dnevne utiske
Kada pogledamo u jedan prosečan dečji dan vidimo da je u tom danu dete izloženo mnogim sadržajima, da je najmanje u prilici da se druži, igra, da bude u svojoj porodici gde može da sve što je toga dana doživelo na miru da iskaže, da integriše, da uobliči svoje dnevne doživljaje.
– Dete to čini tako što se igra – slobodno, neometano, podsticano. Detetu to treba. Ako bismo dugo udisali, bez prilike da izdišemo, nastupio bi ozbiljan problem. Isto je i sa detetom koje je uronjeno u spoljašnji svet. Ono neprestano prima, doživljava, saznaje, uči u svim situacijama. Igra je za dete jedinstvena prilika da sve te utiske, sve uneto, obradi, transformiše na način da ga razume, da ima za njega smisla. Dakle, igra kao potreba, kao neophodnost, kao način srećnog detinjstva. Zato je sa nama uvek jasna misao – važno je da se deca „samo“ igraju, ako to rade na pravi način onda dovoljno uče, saznaju, otkrivaju, razvijau se, biva srećna deca.
I pad je let – dozvolite detetu da rizikuje
Da li je u ovom vremenu roditeljima bliska misao koja je do skora bila jedna od mudrih vaspitnih smernica: „ i pad je let” ili “padajući dete nauči da hoda”.
Ponekad nam se čini da su ova uverenja ili zaboravljena ili zastrašujuća. A šta stoji iza tog opredeljenja da se detetu dopusti da isproba i nešto opasno, rizično, da savladava i istražuje više do uobičajenoga? Dozvoliti detetu da rizikuje, da ovladava svojim telom već na najranijem uzrastu. Dugoročno doprinosi detetovoj samostalnosti, spretnosti i osećaju samopoštovanja. Na ovaj način deca uče da procenjuju rizik, opasnost, što ih priprema za izazove u drugim sferama života. Dobro poznavanje rizika može im biti od direktne koristi u situacijama kada kasnije u životu nema odraslih koji nadziru situaciju.
Tolerancija na frustraciju, oslonac u odrastanju
Deca koja su mogla slobodno da istražuju svoju sredinu od najranijeg uzrasta, ne samo da su upoznala mogućnosti svoga tela i sama postavila granice svog istraživanja, na osnovu ličnih odmerenih pokušaja i pogrešaka, ona su razvila i toleranciju na frustraciju, jedan od velikih oslonaca u odrastanju.
– Igra sa rizicima može se odrediti kao deci interesantna i uzbudljiva aktivnost koja uključuje rizik od fizičke povrede. I igra koja omogućuje prilike da se testiraju i uče granice kao i da se uče o riziku od povrede (Sandseter 2007). Mnogo je argumenata da se roditelji odvaže, da ponovo savladaju osećaj tolerancije i grade odnos poverenja spram svoje dece.
Preuzeto: zena.blic.rs
Foto: Pixabay
